Više od tri decenije dojučerašnji predsednik Crne Gore Milo Đukanović bio je esencijalni deo vlasti u toj nekadašnjoj jugoslovenskoj republici, a danas samostalnoj državi. Prešao je dug put od lažnog komuniste preko farsičnog nacionaliste, do licemernog demokrate i lica sa poternice koje razbija „bandu crvenu“, svoje nekadašnje učitelje, a sve zarad enormnog ličnog bogaćenja prikrivenog dugogodišnjim obećanjima o svetloj budućnosti u okviru EU i NATO-a.
Juče ga je i zvanično porazio momak po imenu Jakov Milatović, koji je na sebe preuzeo istorijsku ulogu reformatora i ujedinitelja razjedinjene Crne Gore. On se za mnoge pojavio pravo niotkuda, bez mrlje u karijeri, lansiran u političku orbitu sa jednim osnovnim zadatkom – poslati Mila u istoriju i završiti proces započet litijama i pobedom opozicije na parlamentarnim izborima 2020. godine.
Svi ti procesi u Srbiji su pomno praćeni, iako se mogla uvideti tendencija kontrole štete, jer je postojao opravdani rizik da se to buđenje Crnogoraca moglo preliti i u susednu Srbiju, što nikako nije odgovaralo ovdašnjem režimu.
Prelivanje pobune na kraju je savršeno iskontrolisano od strane naših službi, političara i medija, tako da se uspelo sa ciljem da narod postane prilično nezainteresovan za tektonske promene u bratskoj nam zemlji. Sa jedne strane, to se i može razumeti, s obzirom na to da je reč o susednoj, međunarodno priznatoj državi te da nas se i ne tiče kako će oni odlučivati o sopstvenoj sudbini i na koji način će uređivati unutardržavne poslove.
Ono što je ipak važno, što bismo morali da naučimo i usvojimo, to je taj deo koji se tiče odlučivanja o sopstvenoj sudbini.
Mi smo se kao društvo gotovo u potpunosti odrekli tog principa. Verujemo da odlučujemo o sopstvenoj sudbini kroz svoje individualne svakodnevne poslove, a državna i nacionalna pitanja smo prepustili na samovolju čoveku koji se nakon deset godina na tronu oseća kao da raspolaže dedovinom u kojoj smo svi mi ništa do figure na njegovoj šahovskoj tabli bez mnogo razloga i prava na promišljanje.
Mi smo kao društvo to dozvolili, sami sebi smo inficirali rane i na kraju ništa nije slučajno. Isto kao što se Milo nije slučajno zadesio na vlasti duže od trideset godina. Prljave političke igre stvorile su interesne grupe, korisne idiote, pohlepnu masu i od svesti oslobođene zombije koji slušaju i u stopu prate tipove poput Mila ili u našem slučaju Aleksandra Vučića.
Ipak, Crna Gora je položila ispit jer je legalno i legitimno izvela svoju promenu vlasti. Za razliku od izbora u našoj zemlji gde Vučić obara rekordne cifre dobijenih listića sa njegovim zaokruženim imenom. Na istim tim izborima u čiju regularnost više retko ko i veruje.
Došli smo u tu poziciju da ne verujemo u fer i poštene izbore, naročito u brojanje glasova, a istovremeno se gnušamo nasilne promene vlasti smatrajući da revolucija jede svoju decu i da smo jednom papreno platili i gorko naučili na petooktobarskim promenama. Šta dobijamo?
Nulu, samo pojedince koji nemaju problem da iznesu kritički stav i ukažu na mnogobrojne anomalije pa i krivična dela koja prolaze nekažnjeno, a zauzvrat umesto podrške i buđenja naroda, u čijim je rukama ključ svega, dobijaju ’šer’, ’lajk’ i ’sabskrajb’ od vernih sledbenika Jutjuba.
Daje li to nama Crna Gora već nekoliko godina lekcije iz demokratičnosti jednog društva? Da li će i u ovim njihovim promenama na kraju pojesti vuk magarca, ili će se iz ove nove nade izroditi nešto smisleno i blagorodno za crnogorsko društvo ne možemo znati u ovom trenutku, ali i to će se videti vrlo brzo.
Ta nada u promenu, to je ono gde Srbija gubi bitku sa ostatkom sveta. Delujemo kao društvo poraženih, bezvoljnih i anesteziranih koji prikovani za bolnički krevet posmatraju kako se svet oko njih raspada, te u sebi otkrivaju i tu bolesnu, sadomazohističku karakternu osobinu.
Mi možda u ovom trenutku nemamo mladog Jakova koji je u stanju da normalnošću i pristojnošću pobedi princa od Bugojna. Međutim, ne znači da će ova garnitura jalovih opozicionara zauvek okupirati scenu i igrati u Vučićevom ritmu. Nada se gaji, neguje i drži budnom.
Za nadu u bolje sutra je potrebno voleti sebe, a veliko je pitanje koliko mi sebe volimo, cenimo i čuvamo.
Srećna promena Crnoj Gori, uz iskrenu nadu da će im ova pobeda dati dodatni impuls da budu najbolja verzija sebe i da neće dozvoliti sramotu da čekaju još nekoliko decenija u slučaju očigledne neophodnosti i nužde da se menja truo i kriminalizovan sistem. Mi očigledno imamo vremena i generacije na bacanje. Srećno!
Dodaj komentar