Dragana Stojanović, psihoterapeut iz Novog Sada, koja je na Fejsbuku poznata kao Dragojla Sam, imala je lakšu sliku virusne upale pluća, većinu simptoma korona virusa, pa je primljena je u kovid bolnicu. Odlučila je da sa svojim pratiocima podeli kako u realnosti izgleda borba protiv korona virusa i pošalje važnu poruku svima.
Na početku posta objasnila je šta je na vratima svake sobe pisalo.
– Stajao je papir na kojem piše ovako: Ukoliko si kovid pozitivan, a ne nosiš masku, mogućnost da zaraziš osobe oko sebe, čak iako je one nose, je 70%. Ukoliko si kovid pozitivan, a nosiš masku, a osobe oko tebe nisu, a ne nose, mogućnost da ih zaraziš je 5%. Ukoliko svi nosimo maske, mogućnost je 1,5 %. Ovo se ne odnosi na ruke, pa je ruke potrebno prati i dezinfikovati u javnom prostoru. Ne praviti skupove u zatvorenim prostorima. Držati distancu. Kada vidite nekog bez maske u zatvorenom prostoru, recite mu/joj da je stavi.
Napisala je, takođe, da bez odgovornosti i solidarnosti nećemo opstati.
– Ona u praksi, recimo u kovid bolnici, kad si već tamo stigao, izgleda ovako: nosiš masku 24h, spavaš sa maskom, alkohol raspršivač ti je najbolji prijatelj kao odbrana od ostalih infekcija koje se roje, a time opet štitiš i druge. Sve što dodirneš, poprskaš, pa opet sebe. Krevet ti je oaza, na kojoj si s maskom i prskalicom. Nije ti ni do čega, ne možeš da dišeš i prvi motivi su ti da spaseš sebe i skineš masku i dišeš vazduh, ali ne, to je zamka, kada ti je najgore, tada je izazov misliti i na druge. Ako imaš sreće da imaš terasu i pokretan si, onda tamo izađeš da dišeš, kako se pojavi neko drugi, stavljate maske i na distanci komunicirate. Vojnička disciplina.
Dragana je navela i da medicinski radnici neće prići ako ne stavite masku.
– Oni su u skafanderima, maskama, rukavicama, vizirima. Zamislite kad vam neko stavlja braunilu i treba da probuši nevidljivu venu, a vizir mu se magli od preznojavanja. I tako puta 40. To su bukvalno ratni uslovi. Terapija koja se daje 300 ljudi je konstantna. Na svaka dva sata mere vam temperaturu, saturaciju, pritisak, sve se zapisuje. Terapija je od ujutru, bar nekoliko sati ste na infuzijama i lekovima. Ti radnici/ce bukvalno trče, ovom pada saturacija, daj kiseonik, zovi doktore/ke, vozi na intenzivnu, ovom pun kateter. Smrad, konstantni smrad, dijareje, ništa se ne postiže, jer nema kapaciteta – opisuje ona na svom Fejsbuk profilu.
Ipak, ističe koliko je važno, čak i u ovakvim uslovima, ne misliti samo na sebe.
– Zoveš sestre kad vidiš da je nekom pored frka. Neki koji se malo bolje osećaju su se organizivali, pa ribaju i wc, od kuće nam šalju dezinfekciona sredstva, svako ima svoje. Prvo si u fazonu ne mora ovako, onda shvataš, nema nikog da sprema, a i ko bi, u takvim uslovima? Ko bi sebe izložio tom užasu? Strah i anksioznost su normalna pojava, niko se ne bavi time, niko nema vremena za to. Primećujem pogrešnu taktiku nekih doktora/ki da budu objektivni pa, recimo, kažu da se stanje može pogoršati iako je tom nekom potrebno samo da se izbori s napadom straha i panike jer ne može da diše. Shvatam, medicinskim radnicima koji rade s ljudima treba dodatna obuka iz psihologije bolesnih ljudi, ali to ostaviti za neka mirnodopska vremena.
Napisala je i kako se, pošto je pshioterapeut, može u tim momentima pobediti strah.
– U jednoj takvoj situaciji sam sa momkom iz moje sobe uzela stolicu i prihvatila se svoje profesije. Važno je biti sabran, važno je pobediti strah. Kovid je konstantna borba sa samim sobom i strahovima u sebi. U situacijama straha i napada panike sa ljudima koji zatraže terapiju u normalnim uslovima, prvo ih upućuješ na disanje. Šta u situaciji kad ne mogu da dišu? Kad je mene prelilo, zovem svoju mentorku, kaže mi: uzmi sebe kao dete za ruku i reci sebi ovo ne smeš, ovo moraš, isključi se koliko možeš, radi vežbe disanja, gledaj nešto lepo, bdi nad sobom, ovo ti je test koliko sebe zaista voliš. Boriš se sa crnim mislima u tom okruženju koje izgleda kao poprište. Polako se navikavaš, otvaraju ti se nove perspektive. Odjednom vidiš sebe i ljude oko tebe kako se menjate, solidarnost rađa solidarnost. Srećan si jer si i sam bio primer i zato što „radi“. Probuditi u sebi odgovornost i solidarnost, za sebe i druge.
Napisala je potom da je kovid mnogo više od virusa i da je vreme da iz svega nešto naučimo.
Boravak tamo učinio je da upozna i baka Gospavu iz Govorica (zbog zaštite privatnosti osobe, identitet i mesto boravka su promenjeni), ali i njenu dirljivu borbu.
– Krećeš kući, svi ti čestitaju, prate te ko rođenu. Daješ i njima nadu da ima kraja… Opraštam se s bakom Gospavom P. koja jedina od nas u sobi nema mobilni telefon. Ona je dementna, ali svoje ime i prezime izgovara oštro i pravilno. Ja sam Gospava P. iz Graovice (ime mesta promenjeno). Ne znam šta će biti s njom, tvrdoglava je, morali su da je vežu, a kiseonik stalno skida. Stara je, ali izgleda mi da ide nabolje. Nema niko vremena da se previše bavi njome. A Gospava leži i peva tužbalice: kuku meni jadnoj i prejadnoj jer sam žena na Glamoču bila, a sad niđe nisam pristala. Slabo jede, kaže neće mleko iz tetrapaka, ona ima svoje krave, svoje blago. Neće viršle, ni paštetu. Kažem na rastanku: imate li neki telefon od Vaše dece, kaže nema, izgubila, ali dodaje: Kaži svima u Graovice da dođu po mene! Hoću, dodajem, doći će sigurno, samo taj kiseonik stavite da što pre ozdravite, eto njih uskoro. Stavlja kiseonik bez ikakvog protivljenja… Hvala majko, svu sreću i tebi i tvojima – napisala je Dragana u objavi.
Dodaj komentar