Novinarka Blica Ivana Anđelković napisala je za taj portal efektan tekst o svojim iskustvima sa epidemijom koronavirusa i vakcinacijom, kao i kakve su sve bile reakcije javnosti na njena pisanja o ovim temama.
Tekst Ivane Anđelković prenosimo u celosti:
Nakon objavljivanja mojih tekstova o trećoj dozi i rezultatima, veliki broj vas ostavio je silne komentare, a neki su posalali i poruku. Dobro, to je vaše mišljenje, vaš stav… Neki su me podržali, drugi su me vređali, a posebno me je iznervirao komentar „lepo su me naučili da pričam“…. Izvinjavam se, ko?!
Pre nego što krenem da razrešavam nedoumice, najpre želim da se zahvalim onima koji su stali u moju odbranu. Ostalima se obraćam uz dužno poštovanje, bez namere da ikoga uvredim, već da vas zamolim da još jednom stvari sagledamo krajnje objektivno, a biće vremena za sumiranje rezultata…
Krenimo redom…
Početak epidemije, mart 2020.
Kada se krajem 2019.godine pojavio virus u Vuhanu, zbog geografske daljine, svi smo mi verovali da on neće stiči do nas. U martu mesecu, pojavio se ipak, prvi slučaj, drugi treći, „dama iz Lugana“, i tako redom… Sećate se svi. Infektivne klinike počele su da se pune širom Srbije… Pre toga formiran je Krizni štab, a onda… onda je sve počelo.
Kao novinar pratim sve, od pojave u Vuhanu do danas. Znam svaki podatak, svako dešavanje.. Napisala sam na stotine, ako ne i hiljade tekstova o koroni… Slike iz Italije koje su pristizale ledile su krv u žilama i samo sam se nadala da neće ovako biti kod nas. Bilo je policijskog časa, jednostavno nismo imali lek za koronu, nismo imali vakcinu, pratili smo protokole a medicinski radnici radili su sve što je u njihovoj moći. Lično mene je korona uplašila, znam da nisam smela da izađem iz kuće mesec dana, jer nisam znala kako ću reagovati na virus, a kasnije ću objasniti zašto.. Radila sam od kuće, a sve potrepštine donosila mi je majka do vrata. Moja maršuta bila je hodnik, soba, kupatilo, terasa… Kraj.
Ne znam za vas, mene je bilo strah. Beležila sam sudbine ljudi koji su izgubili bitku i to me je plašilo, plašila sam se za sebe ali i za druge.
Zašto sam se vakcinisala odmah u januaru
Iako vodim zdrav život, treniram, hranim se zdravo, ne pijem, ne pušim, ne jedem slatkiše, grickalice, šest meseci godišnje sam na posnom režimu, ali… Nekada ni to nije dovoljno, imam problem sa anemijom, štitnom žlezdom.. Pijem beta blokatore zbog tahikardije od svoje 22 godine. Dakle, da nisam vakcinisana, veliko je pitanje bi li ja uspela da preživim onaj susret sa koronom u maju mesecu, jer većina vas u komentarima reče da je sjajno prošla bez vakcinacije. Izvinite, nisam sigurna da bi svako.
U redu, ja imam zdravstvenih problema, ali neko kaže zdrav sam super mi je imunitet. Pa jel znate vi kako su recimo prošla moja braća od tetke u julu prošle godine? Jedan ima 22 drugi 26, obojica su bila nedeljama bolnici. Sportisti, mladi, zdravi, puni snage…jedva su ih spasili. Nemaju nikakvu hroničnu bolest, takoreći hodali su po žici. Među prvima su otišli da se vakcinišu pre nekoliko meseci bili su izbezumljeni. Dalje, mladost nije sigurnost, mi ne znamo kakvi nam se procesi odvijaju u organizmu, nažalost, zabeležili smo i beležimo smrti mladih i „zdravih“ ljudi. Dakle, ne stoji priča da je svako ko je mlad siguran. Svedok sam da nije tako. Plašila sam se, zato sam se vakcinisala.
Poseta crvenoj zoni
Krajem prošle godine obišla sam crvenu zonu u KBC Zemun. Da li vi imate predstavu kako izgleda soba sa pacijentima umesto kojih diše mašina? Da li znate kako izgleda intubiran čovek? Respirator pišti kao da odbrojava još koliko života je ostalo, čovek ne zna za sebe, bespomoćan je, spava a mašina diše umesto njega. Sećam se čoveka, milog lica, koji „spava“ neznajući šta se dešava oko njega.
Mašina ispušta zvuk, brojevi pokazuju stanje, a ja razmišljam, ko čeka ovog čoveka i da li će ga dočekati, hoće li se probuditi? Kažu, respirator je poslednja stanica, doduše neko i uspe da izađe, većina njih ostane. Koliko je to samo strašno, volela bih da znate svi vi koji tvrdite da se radi o nepostojećem virusu, da se radi o laži, da je korona običan grip. Žao mi je što tako mislite i ne bih volela da neko od vas ili neko vaš bližnji završi tu. Verujte, govorim vam najiskrenije, to je nešto što se rečima ne može opisati.
Nisam očekivala da ćemo vakcine dobiti tako brzo…
Dok sam radila priče prošle godine o koroni, razmišljala sam kada će vakcine biti dostupne nama. Prema mojim procenama očekivala sam da se to desi negde krajem ove godine, ali srećom mi smo ih dobili na početku. Tehnologija je napredovala, nije nama potrebno da prođe 20 godina da bi se nešto ispitalo, u drugom vremenu živimo. Pa ako SAD, Kina, Rusija, ajmo i bliže, Nemačka, Engleska, vakciniše svoj narod tim istim vakcinama, pa zar zaista verujete da bi oni to radili da vakcine nisu u redu? Ono što je tačno, svaki lek, svaka vakcina može izazvati reakciju, pa i običan brufen može, pa nas ne zanima da čitamo šta piše nego uzimamo i ništa loše se ne dogodi.
Komentari su takođe išli i u smeru kada ću po četvrtu dozu? Pa kad dođe vreme.
Ljudi, vakcine nas ne ubijaju, nego spašavaju od virusa. I da, svaki put kad preporuče, ja ću se vakcinisati. Zato, molim vas, nema potrebe da vređate ni mene ni druge. Ovaj tekst, kao i prethodni samo služe kao primer, pišem o tome, vakcinisala sam se, kako zbog zdravlja, tako da potkrepim tekstove. Jesam li loše uradila nešto? Nisam.
Ne bih da ispadne da nekoga branim, jer to jednostavno ne stoji. U ovom poslu sam više od 10 godina i za to vreme doživela sam brojne neprijatnosti. Tako da nema razloga da advokatišem bilo kome, ali činjenica je da je država i ceo Krizni štab, da su od samog početka učnili sve. Od organIzacije, do nabavke respiratora, lekova, mesta u bolnicama, do nabavke vakcina.
Dakle, spustimo loptu, biće vremena za sumiranje rezultata, kao i za to ko je i kako radio. Umorni smo svi kolektivno, želimo bolje i zaslužujemo bolje, ali to ne možemo ako nismo zdravi. Okrenimo se nauci, okrenimo se činjenicama i budimo ljudi, kao što rekoh, za sve ostalo ima vremena.
Autor: Ivana Anđelković/Blic
Dodaj komentar