Pesmu Konsantina Simonova „Čekaj me, i ja ću sigurno doći“ po mnogima je jedna od najlepših ljubavnih pesama ikada napisanih.
Priča koja se krije iza nje, kao i uslovi u kojima je nastala, svrstali su je među antologijske.
Nesrećna zaljubljenost
Simonov bio je veliki ruski pisac, pesnik i patriota kojeg je sudbina često odvodila na ratne frontove.
Beznadežno je bio zaljubljen u Valentinu Serovu, tada najlepšu i najpopularniju glumicu. Ona je, međutim, bila udata.
Pošto je suprug general, koga je jako volela, preminuo, Valentina je dugo patila. Potom se upuštala u mnogobrojne ljubavne afere, ali nikog nije uspela da zavoli kao svog pokojnog supruga.
A onda, ratne 1940. godine upoznala je Simonova, koji je godinama maštao o njoj. Ušli su u vezu koja je bila sve ono o čemu je pisac maštao, ali, nevolje tek dolaze. Simonov je otišao na ratište i u jeku najvećih borbi shvatio je da se neće vratiti kući živ.
Ljubav koja nadjačava smrt
Jedino što ga je održavalo bila je fotografija i misao na prelepu Valentinu koja je željno iščekivala da joj se vrati. Tada je odlučio da joj napiše pesmu koja će joj govoriti koliko je on voli, čak i kada ga ne bude više.
Pesmu, koja je trebalo da stigne Valentini posle njegove pogibije je stavio u džep, mirno iščekujući svoj sudnji dan. Međutim, dogodilo se čudo – jedinica u kojoj se Simonov nalazio nekako je izbegla finalni udar neprijatelja, i pisac se, živ i zdrav, vratio kući svojoj dragoj, s pesmom u džepu.
Venčali su se 1943, a pesma o ljubavi koja nadjačava smrt u kombinaciji s „hepiendom“ obišla je ceo svet, i prevedena na čak 35 jezika!
Čekaj me
Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.
Tužan kraj velike ljubavi
No, par narednih godina nije imao sreće. S obzirom da su bili jako popularni, plasirane su glasine da je Valentina varala Simonova dok je bio na ratištu i pisao joj “najlepšu pesmu na svetu“. Iako se dokazalo da to nije istina – general Rokosovski, sa kim su joj pripisivali aferu, je već bio u srećnoj i dugoj vezi, a glumicu je sreo na kratko tek nekoliko puta, brak glumice i pisca je bio uzdrman.
Njena karijera kreće silaznom putanjom, Simonov je napušta 1957, ona se odaje alkoholizmu i umire sama 1975. u Moskvi.
Pesma je, međutim, postala besmrtna, sinonim za ljubav koja prevazilazi sve prepreke i vreme. Mnogi umetnici širom sveta su je interpretirali kroz muziku ili recital, a kod nas Rade Šerbedžija i Toma Zdravković.
Neki izvori navode da je Zdravković odlučio da izvede ovu pesmu nakon što je saznao da je bolestan. Muziku, prepev i modifikaciju teksta uradio je Milutin Popović Zahar.
Dodaj komentar