Dragan Bradić Sergija iz Ivanjice bio je poznat u ovom lepom i skrivenom mestu podno Golije i Javora kao dobar čovek, komšija i prijatelj. Za njega u ovom gradiću niko nema ružnu reč jer je mnogima izlazio u susret i pomogao kada je bio u prilici, ali onda je započeo rat na Kosovu i njegov život krenuo je u nekom potpuno drugom pravcu.
On danas živi sam u improvizovanoj zemunici u gustim šumama Javora i tu čeka svoj sudnji dan proživljavajući, kako sam kaže, svoje poslednje dane. Bio je jedan od heroja sa Košara, a danas mu je telo izranjavano gelerima koje se smrzava pri hladnim planinskim noćima. Društvo mu prave divlje životinje, ima mnogo lisica, medveda i vukova u okolini, a krov na svom skrovištu napravio je od paleta kako bi se sakrio od padavina.
Zanimljivo da u njegovom gradu, u Ivanjici, niko nije ni znao da im sugrađanin živi sam, duboko u šumi. Našli su ga sasvim slučajno, kada ga je jedan od električara nagazio dok je radio.
– Tu je skratio svoje muke i čeka sudnji dan – ispričao je čovek koji ga je pronašao.
Dragan se snalazi kako bi preživao pričaju ljudi koji su upoznati sa njegovim slučajem.
– Pre će umreti gladan nego tražiti pomoć. Pojede po koji krompir i divlju jabuku, šta nađe u šumi. Leti jede divlje jagode. A iz poštene je porodice, nikada nije ni mrava zgazio – pričaju.
Kažu da ćete mu „kuću“ pronaći po dimu. Jer jedino uz konstantno upaljenu vatru uspeva da se iole zagreje. Spava na celofanu, a pokriva se sa samo jednim tankim ćebetom, nalik onom vojničkom. Kao jastuk služi mu stari džemper.
Kako kaže. izdržavao je sve, a onda je i njega zla sudbina zadesila.
– Nemam kud, teško mi je. Izdržavao sam majku, oca, vodio imanje, a onda mi je sve oteto, čak sam i u zatvoru završio na deset meseci, iako nisam bio kriv – započinje svoju tužnu priču Sergija u emisiji „Nećete verovati.“
– Dođe zadnje, nemam kud i gotovo. Bio sam na Košarama, pune su mi noge gelera. Ali drago mi je, otišao sam zbog naše dece. Zbog njih sam davao i poslednji dinar – kroz suze priča Sergija.
U gradu je bio poznat po svojoj humanosti, a uzgajao je i prodavao pečurke.
– Imao je mnogo novca. Pomagao je kome je mogao – a sada se sugrađani pitaju zašto on nije zatražio pomoć od njih.
Polako se bliži ljuta zima, pitanje da li će je Bradić dočekati, prenosi 24sedam.rs.
– Neće me zateći sneg živog sigurno. Uvukla mi se zima u kosti, nikada se ugrejati neću – kazao je Dragan.
Noću jedva i da spava, a nadu mu uliva jutro.
– Kad dođe noć crna… nikad svanuti… Kad svane, malo je bolje. Bude me šumovi divljih životinja, samo osluškujem. Slušaš lisca, mečki koliko hoćeš, lišće šuška po celu noć. Šta ima da se plašim, ja sam mrtav čovek koji hoda – objasnio je ovaj nesrećni čovek.
Desi se i da po sedam dana ne okusi ništa, za vodu mu je malo lakše, nabavlja je sa obližnjeg izvora.
– Tri divlje jabuke su mi večera. Malo ih izgorim. Ručak ponekad jedna jabuka – objašnjava Ivanjčanin, koji je sama kost i koža.
Pomoć nije tražio ni od koga, kako kaže, sramota ga je. Samo on zna kako se oseća, kako svaku novu noć preživi. Dragan čekajući prvi sneg možda dočeka pomoć svojih nekadašnjih komšija iz Ivanjice ili odgovornih osoba iz lokalne vlasti. Ako ima samilosti, to bi bila jedna lepa vest kako se ne bi pisalo o danu kada Dragan možda više neće biti sa nama…
Ratnici sa Javora ginuli da bi njihovi preci odlikovali Tomu Monu za doprinos Ivanjici
Da li je moguće da ljudi žive pod zemljom u 21. veku? I to usred Srbije, u ovo zlatno doba….