Scena 1

Okačila je fotografiju sebe kraj bazena. U crvenom je vrlo minijaturnom kupaćem čiji je donji deo nestao u dubinama zadnjice, dok je gornji deo prečnika bradavice. Lepo, zgodno telo, nema šta. Namestila se tako kraj tog bazena da se istovremeno vidi i zadnji i prednji deo tela, vešto se izvila i izlomila da bi joj cirkuski čovek od gume pozavideo. Neko mi je rekao da se to uči, to kako da namestiš telo da dobro ispadne na fotografijama, čak i ako ti nešto visi ili fali.

Nauljene je i mokre kože. Negde u samom ćošku fotografije je jedna staklena čaša sa nes kafom i topingom od čokolade. Ta čaša se tek nazire, niko je ne bi ni primetio da iznad fotke nije napisano, na lošem engleskom, „kofi tajm“, tako nešto. Gledam je u tom krupnom kadru kako uživa u svom „kofi“ momentu, dok ja u pižami bauljam po kući, u jednoj ruci držeći ladnu kafu, a u drugoj smrdljivi balon od Kineza koji dete čeka da naduvam. Kapacitet pluća mi nula.

gola cura
foto: Instagram

To zgodno golo nauljeno telo nije sporno, ni taj minijaturni kupaći što bi mojoj ćerki bio taman, ni to što je fotkom najmanje od svega želela da pokaže kako uživa u kafi, već je sporan taj napis na engleskom, to „kofi tajm“, to što srpski krepava pred potrebom da se bude u trendu, pa svi čilaju, niko se više ne opušta, svi drinkaju, niko više ne pije, ej NE PIJE, koliko bolje i bogatije zvuči ajmo popiti nešto, nego ajmo drinkati, što su svi bizi, što se svima slipi i tako dalje. I pri tom ne mislim na ponuđene FB opcije osećanja i radnji, već potrebu da sam uzmeš pa ukucaš „kofi tajm“ i još pogrešiš. Al, eto, važno je biti „kul“, napisati na engleskom gde si i kako se osećaš, i tako nauljen i go postideti se svog maternjeg divnog bogatog jezika.

Scena 2

Na jednom prijemu na otvorenom, svega od posluženja. Pita sa zeljem, sa mesom, proja, švapska pita, trista vrsta kolača, voćnih salata, školjke, osamsto vrsta raznoraznih rolnica, šampanjac, sokovi, piva, vina, likeri…i „mleko od ptice“

Stanem sa strane, gladnjikava i žedna, sa jednim stidljivo uzetim kolačem i gledam.

Sve te zvanice, iz sveta politike i privrede uglavnom, ko lešinari se sjatili oko stolova. Fale im ruke, još prstiju, još usta, još zuba, još pljuvačnih žlezdi da sve ubačeno brže stope i svare. I da, još jedan želudac. Uzimaju sve, bez ikakvog reda. Nema ono aperitiv, predah, slano, predah, slatko, pa predah, pa gutljaj, dva pića. Ne! Oni preskaču red i uzimaju i jedu sve što im se učini zanimljivim i ukusnim, što se domogne šaka. Jer što je džabe i Bogu je drago.

posluzenje

Stojim i gledam ih, i lepo me sramota. I možda bih prišla i kulturno uzela jednu proju i čašu soka, ali me stid. Jer ako krenem ka posluženju, usisaće me ko živo blato, postaću ko oni, možda će me neko slučajno gurnuti laktom, ili uzeti poslednji kolač sa tanjira, pa ću se osećati loše što sam uopšte i pomislila da pojedem nešto na ovakvim prijemima. I onda ostanem tako sa strane, i stidim se umesto njih, i gledam kako lešina polako nestaje.

Scena 3

nasilje

Maltretirali su vršnjaka, zaključali ga u ženski wc, pustili da lupa i grebe ko kerče po vratima, da vrišti i moli da mu ih otvore, i sve su to snimali pametnim telefonima što su im kupili glupi roditelji vrste „ne bi to moje dete nikad“. Snimali su ciljano da bi mogli da okače na fejsbuk i „pohvale“ se kakvi su šatro mangupi. Jer od nekog su videli, negde su čuli, neko ih je dobro slagao da je zaključavanje sirotog nejakog dečaka koji odrasta sa bolesnom mamom, tako kul i mangupski. Da će ih drugi zbog toga više poštovati, da će im se više diviti, da će ih devojčice, devojke više voleti, da će ih se vršnjaci više plašiti.

Kakva greška u koracima.

Scena 4

Uslikao je sebe u kafiću u lanenim pantalonama i beloj tankoj majičici. U rukama drži dnevne novine, kašičica mu je u ustima, espresso i ceđena narandža na staklenom stolu, tamne naočare u zalizanoj kosi. Neko ga je fotografisao, drug ili konobar. Okačio je fotku na fejsbuk i napisao „hard work“ (slučaj pod brojem 1).

Malo niže niz ulicu, pregoren u licu i znojav, u tamnom radničkom odelu i teškim cipelama čovek je lopatom ravnao vruć asfalt. Radovi u toku, plus 40 u hladu.

Scena 5

korupcija

Dobio je mesto direktora javnog preduzeća partijski, logično. Trebao mu fakultet, kupio ga preko noći. Udareni pečati, sve „regularno“. Sad ispunjava uslove, ima to crno na belo. Ispred firme crni auto, ulazi u njega, voze ga, dovoze. Redovno se na mrežama hvali posetama drugim preduzećima, saosećajno dodiruje „svoje“ radnike u pogonu, kao ih sluša, kao ih razume, kao zna svoj posao, jer se školovao pet dugih godina. Čovek stručnjak, nema šta. Pre politike bio bravar u maloj firmi za proizvodnju guma.

Scena 6

Izjavila je za novine da neće dojiti svoje tek rođeno dete, jer želi da se što pre vrati u formu zbog posla, jer ona je vredna i ne zna za odmor, scena je čeka. Rekla i pohvalila se svojom uznapredovalom karijerom i nekoliko fotografija iz teretane. Razumele je one žene što sve češće propagiraju slobodu izbora pod geslom „naše telo, naša stvar“, i naravno one što se dve nedelje nakon porođaja fotografišu polu gole i zategnute sa nakrivljenom bebom u naramku. Jer izgled je sve. Jer zgodno telo je sve. Jer ništa drugo, bokte, nije važno.

trendi mame
foto: Instagram

… 

Srbija je odavno postala stanište onih vrsta koje se hvale svime čega bi se normalan čovek postideo. Ako uopšte više znamo ko je normalan i šta je normalno.

Pod okriljem demokratije shvaćene kao „radim šta mi se hoće, jer mi se može“, došli smo u situaciju da nam prave vrednosti krepavaju ko bolesnik što čeka mesecima na hemioterapiju.

Tačnije, došli smo u situaciju da više ne znamo da li je normalno skinuti se ili zakopčati se, žderati na prijemima ili gladan se stideti po strani, biti neradnik na roditeljskoj grbači ili se savijati na asfaltnom paklu za minimalac, što će ga potpisati onaj preko noći fakultetski obrazovan bravar što se u crnom audiju voza.

Živimo besmisao.

Živimo pogubljeni između onoga što osećamo da je ispravno i onoga što se kao ispravno u medijima predstavlja. Nemoral nam serviraju kao poštenje, beskrupuloznost i gacanje preko živih kao uspeh, kurvanje kao ljubav, neradništvo kao mudar izbor u vreme minimalca, obrazovanje kao „ludom radovanje“

I zaista se više ne zna ko je ovde normalan, a ko budala.

Idiotski modni trendovi 2016: svedoci jezive gluposti u kojoj živimo

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

1 komentar

  1. Gospodjo (ili gospodjice) Jovana – ja nesto ovako dobro godinama nisam procitao! Ne mislim tu samo na pametno ispisane reci (i pismeno ispisane reci, jer to je, zadnjih 30 godina, taaaaako retko za videti kod nas!), mislim na Vase zakljucke i mislim na Vasu analizu. Ispravni (moralni) stavovi od Vas su mi se nekako podrazumevali, jos od Scene Prve, tako da to necu preterano da hvalim.
    Ama svaka Scena, zaista, ocrtava i podcrtava danasnju Srbiju. Imam i ja svoga favorita, nesto sto mi, ipak, godinama najvise smeta u Srbiji (Scena Druga), ali i sve ostalo je takodje “u sridu”, sto bi rekli Alkari iz Sinja 🙂
    Sta (nam) je ciniti povodom svega toga?? Ne znam, a ne znate, pretpostavljam, ni Vi.
    Za pravljenje Srbije, te iz Vaseg texta, nije trebalo puno. Par “Pink” televizija, po koji rat, nedostatak vaspitanja kod kuca, nedostatak obrazovanja u skolama… kazem Vam, (o)čas posla…. Bojim se da za obrnuti proces treba da prodju decenije i generacije.
    Mozda je resenje da svako konacno pocne da “radi” na svom detetu, kod svojih kuca, mozda cemo tako doci do preobrazaja? Naravno da su sanse mlake, jer, budimo iskreni, koji je procenat Srba koji se slaze sa Vasim recima, onaj procenat, koji, dakle, postupa suprotno od onoga sto ste Vi napisali? Hm, ne veliki. U tome i jeste problem. Zasto bi se te devojke (gore navedene i opisane) protivile da njihove cerke budu iste takve?? Pa one ne smatraju da rade bilo sta lose! Zasto bi se otac, koji je zaposlen preko Partije (bilo koje), branio od toga da mu sin bude isti takav?? Itd. Zasto bi potomci, na nekim prijemima, bili manje pohlepni, ako odrastaju uz mamu & tatu koji se bez stida i srama otimaju o parce kobasice u javnosti, ne obaziruci se da li ih i ko ih gleda?
    Sve u svemu, gadna vremena, a jos gadnija, kanda, tek pristizu. Jako se nadam da nisam u pravu.
    Jos jednom – veoma lepo napisana prica.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here