carli-caplin
Magazin

Dirljivo pismo Čarlija Čaplina ćerki je apsolutno sve što treba danas da pročitate

Čuveni komičar Čarli Čaplin ostaće upamćen po sjajnim predstavama i filmovima koji su ga svrstali u red ikona glume. Međutim, pismo koje je napisao svojoj ćerki Geraldin 1965. godine otkriva jednu drugu stranu Čarlija koju nismo mogli da vidimo na TV ekranima.

Devojčice moja,

Noć je. Božićna noć. Svi naoružani muškarci su otišli spavati. Uspavaj tvog brata, tvoju sestru. Čak ti je i majka zaspala. Umalo sam ih probudio dok sam došao do ove polu-osvetljene sobe. Tako si daleko od mene. No neka oslepim ako mi uvek nisi pred očima. Tvoj portret tu na stolu, i tu u mom srcu.

Gde si ti? Tamo, u veličanstvenom Parizu, plešeš na velikoj teatarskoj pozornici na Elizejskim poljanama. Svestan sam da si daleko, no ipak mi se ponekad čini, u tišini noći, kako čujem tvoje korake, kako vidim tvoje oči, blistaju kao zvezdice na zimskom nebu.

Čujem da glumiš u toj predstavi i da igraš ulogu persijske lepotice koja osvaja Tatar-kana.

Lepota i ples! Budi zvezda i sjaji! No, ako te entuzijazam i poštovanje javnosti zatruju, ako te miris cveća koje ti se nudi omami, sedni u ćošak i pročitaj pismo, poslušaj glas svog srca. Ja sam tvoj otac, Geraldine!

Ja sam Charlie, Charlie Chaplin!

Znaš kolike sam noći proveo kraj tvog uzglavlja dok si bila dete, pričao ti bajku o Uspavanoj lepotici, i probudio zmaja? I kad bi mi se san navukao na moje stare oči, terao sam ga govoreći: ”Odlazi! San moje kćeri je moj san!”

Video sam tvoje snove, Geraldine, tvoju budućnost. Video sam devojku koja pleše na pozornici, kao vilu koja obleće nebo.

Slušao sam publiku kako govori: ”Vidite tu devojku? To je ćerka jedne stare budale, sećate se, njegovo ime je Charlie?” Da, ja sam Charlie! Ja sam stara budala! Sada je na tebi red. Pleši!

Ja sam plesao u prevelikim pokidanim pantalonama, ti plešeš u svilenoj haljini kao princeza. Taj ples i aplauzi ponekad će te vinuti u nebo. Leti! Leti tamo!

No spusti se na zemlju! Trebaš videti živote ljudi, živote uličnih plesača koji trnu od hladnoće i gladi. Ja sam bio kao oni, Geraldine. Tih noći, tih magičnih noći dok si ti spavala, umirena mojim pričama, ja sam bio budan.

Gledao sam ti lice, slušao otkucaje tvog srca i pitao se, ”Charlie, poznaje li te uopšte ovaj mačić?” Ne poznaješ me, Geraldine. Mnogo sam ti priča ispričao u tim noćima, no njegovu priču – nikada. A ona je takođe zanimljiva.

To je priča o gladnoj budali koja je pevala i plesala na ulicama Londona i skupljala sitniš. Eto, moja priča!

Znao sam što je glad, što znači biti bez krova nad glavom. Više od toga, iskusio sam ponižavajuću bol lutanja – okean ponosa u mojim grudima je besnio, i taj ponos je bolno ranjavan dok su mi bacali novčiće.

Ali ipak, ja sam preživeo, zato ostavimo ovu priču.

Bolje da pričamo o tebi. Posle tvog imena – Geraldine – stoji moje prezime – Chaplin. S tim sam prezimenom više od 40 godina zabavljao ljude na zemlji. No ja sam plakao više nego što su se oni smijali. Geraldine, u svetu u kojem živiš postoji mnogo toga osim plesanja i glazbe.

Usred noći, kad izađeš iz veličanstvenih dvorana, možeš zaboraviti svoje bogate fanove, no ne smeš zaboraviti pitati svog vozača ima li kod kuće ženu, je li trudna, imaju li novca za pelene za svoje nerođeno dete.

Ne smeš zaboraviti gurnuti novac u njegov džep.

Ponekad otiđi podzemnom železnicom ili autobusom, istraži grad peške. Promatraj ljude. Traži udovice i siročad! I barem jednom dnevno kaži sebi: ”Ja sam jednaka kao i oni.”

Da, ti si jedna od njih, dete moje. Umetnost, pre nego što čoveku pruži krila da može leteti, obično mu polomi noge. I ako dođe dan da pomisliš kako si iznad publike, smesta napusti pozornicu i prvim taksijem otiđi na ulice Pariza.

Poznajem ih jako dobro. Tamo ćeš videti mnogo plesača kao što si ti, čak i lepše, spokojnije, ponosnije.

Zaslepljujuća svetla pozornice tamo te neće pratiti. Njih obasjava svetlost Meseca. Pogledaj ih dobro! Zar ne plešu i bolje od tebe?

Priznaj to, dete moje! Uvek postoji neko ko pleše bolje od tebe, ko svira bolje od tebe. I zapamti, tvoj otac je Charlie, seljak koji je psovao na taksi, ismejana sirotinja koja je sedela na klupama Sene. Ja ću umreti, ali ti ćeš živeti.

I nadam se da nikad nećeš saznati šata je neimaština. S ovim pismom šaljem ti čekovnu knjižicu, da možeš trošiti koliko želiš.

No kad potrošiš dva novčića, nemoj zaboraviti da treći nije tvoj! On mora pripasti strancu kojem je potreban! A takve možeš lako pronaći, samo treba hteti. Ja ti pričam o novcu jer znam da je on đavolj moć.

Proveo sam mnogo vremena u cirkusu. I uvek sam bio zabrinut za one koji šetaju na užetu. No moram ti reći kako većina ljudi dotakne dno mnogo gore nego oni.

Možda ćeš jednom na večeri biti zaslepljena dijamantom. Istovremeno će za tebe biti opasno, i biće neizbežno da padneš. Možda ćeš jednog dana očarati nekog princa.

Tog istog dana, ti ćeš biti neiskusan šetač po kanapu, i pasti kao nikad pre. Nemoj prodati svoje srce za zlato i dragulje. Poznaj najveći dijamant – sunce. Srećom, ono sjaji za svakog. A kada dođe vreme i ti se zaljubiš, voli tog čoveka svim srcem.

Rekao sam tvojoj majci da ti ona piše o tome. Ona bolje od mene razume ljubav.

Tvoje telo je prekriveno komadićem svile. U ime umetnosti ono se obnaženo može izložiti na pozornici čak, ali je važno da se uvek vrati, ne samo obučeno, nego i čisto. Ja sam star, i možda moje reči zvuče smešno.

No, po mom mišljenju, tvoje obnaženo telo bi trebalo pripadati samo onom ko zavoli tvoju razotkrivenu dušu. Nemoj se brinuti kako ćeš o ovome razmišljati za deset godina.

Ne brini se, za deset godina ćeš biti starija. Znam da su očevi i deca stalno u nesuglasicama. I ne trebaš se slagati sa mnom, s mojim mislima, devojčice moja! Nisu mi draga poslušna deca.

I dok god moje oči nisu prepune suza posle ovog pisma, želim verovati da je ova božićna noć – noć čuda.

Nadam se da postoji čudo, i da si zaista shvatila sve što sam ti želeo reći. Charlie je ostario, Geraldine. Pre ili kasnije, umesto u beloj haljini za pozornicu, moraćeš biti u žalosti i doći na moj grob.

Ne želim te sada uzrujavati. Samo pogledaj u ogledalo – tamo ćeš videti mene, moje kvalitete. Tvojim venama teče moja krv. Kada se krv u mojim venama ohladi, nadam se da nećeš zaboraviti svog oca, Charlija. Nisam bio anđeo, ali sam uvek hteo biti čovek. Pokušaj i ti.

Ljubim te, Geraldine. Tvoj Charlie. Decembar, 1965.

Kada smo mislili da ne može više da nas oduševi, Kijanu Rivs nas je ponovo ostavio bez teksta

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Redakcija

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

1 Comment

Klikni da komentarišeš

  • Stvarno je bio divan covek i velikog srca i ostace vecno u nasim uspomena.Tu njegovu filozofiju treaba da nauci omladina koja je danas nazalost samoziva (ne svi) ali velika kolicina. Postujte roditelje ,bracu ,sestre i celu familiju oni su koren vaseg zivota a vi vase sudbine.Pozdrav svima iz Francuske