Promišljajući o društvu, čoveku kao svesnom biću i njegov svrsi na planeti, dođem do zida zahvaljujući celokupnom poretku u kojem vladaju isključivo interesi, u kom siromašni hleb zarađuju praveći ekstra profit svojim bogatim gazdama. U takvom uspostavljenom sistemu čak se i deca eksploatišu od strane multinacionalnih korporacija bez ikakvih posledica za jedan takav poslovni blud.
Odrastali smo na stripovima Zagora, na mitovima o Robin Hudu, Če Gevari i drugim revolucionistima i idealistima koji su život posvetili borbi za pravdu. Če je slavljen od strane obespravljenih širom planete zbog svoje borbe protiv prljavih kapitalista, njihove bolesne gramzivosti i pohlepe.
Predstavnici profiterskih korporacija, njihovi mediji i književnici, decenijama su na zadatku satanizovanja Čea i predstavljanja njega kao ubice, sadiste i bolesnika koji je svoje znanje o medicini i hirurgiji koristio za sakaćenje, eksperimentisanje i mučenje svojih neprijatelja.
Iste te interesne grupacije, sa druge strane, bezočno koriste njegov lik i naravno profitiraju putem marketinga jer je bez svake sumnje, Če Gevara čovek koji je simbol celog jednog veka i nekih, kako kažu, ideala prošlosti.
Prodajući njegov lik na majicama, toalet papirima, pisoarima, alkoholnim pićima, obrću se ogromne svote novca siromašnih ljudi širom planete i slivaju se u kasu bogatih biznismena. Prodali su nam, kao i uvek, muda za bubrege.
Sve je izvitopereno i dovedeno do apsurda.
Čitajući podatak na Fejsbuk stranici „Niste znali“, došao sam do informacije da bubamare žive dve do tri godine („dve, najviše tri godine“) i da u toku života istrebljuju više od 5.000 insekata, parazita i drugih štetočina koji ugrožavaju mlade, zdrave i zelene biljke.
U istoj objavi piše da bubamare „uživaju u mnogim okruženjima, travnatim podlogama, šumama, gradovima i uzduž reka“.
Da, sudbina i svrha bubamare deluje poput sudbine idealista koji se bore protiv onih koji koriste, eksploatišu tuđ rad i trud, uništavaju mladost i zdravlje jedinkama koje svojim postojanjem ukrašavaju ovaj, iznad svega, magični svet.
Mnoge kulture i civilizacije vekovima unazad videle su bubamaru kao naznaku srećnih dana i vesti. Ukoliko vam bubamara sleti na ruku to označava lepo vreme, a ukoliko u tom trenutku poželite želju ona će se ostvariti, ali je morate sačekati oniliki broj meseci godina koliko ona ima svojih karakterističnih crnih tačaka na crvenom plaštu.
Ukoliko vam uleti u dom, najavljuje goste. Ako ste bolesni, a na vas doleti ovo predivno stvorenje, veruje se da će za sobom odneti i bolest koja vas muči. Ukoliko, pak, doleti na ruku nedavno udate žene tačke na njenim leđima označavaju koliko će dece ta žena imati.
Bubamara, dakle, donosi sreću i blagostanje. Sa druge strane, ubijanje bubamare donosi nesreću i tugu.
Ima li ova naša civilizacija mesta za bića poput bubamara? Imamo li strastvene ljude, idealiste i kurire sreće koji sa sobom donose tračak sunca, vere i nade? Šta mi kao društvo radimo, kada nas sreća pogleda i ugledamo jednu takvu personu? Pa zna se, istrebljujemo metkom u čelo, u leđa ili bacamo na dno reke. Gazimo, proterujemo, „koljemo mi to kume“, prebijamo i satiremo „seme i pleme“.
Do nedavno sam verovao u neupitno postojanje ovakvih mitskih ličnosti i pored svesnosti da je takav entitet vrlo redak primer u našem habitusu. Kako vreme prolazi, međutim, čini se da su i poslednji primerci izumrli i da je našoj sreći došao kraj.
Svaku bubamaru koja je sletela na naše biračko telo spljoštili smo i poslali u istoriju jednom „domaćinskom“ čvrstom rukom laži i obmana.
Kada smo ove konačno istrebili ove glasnike sreće, pustili smo da se nesmetano razvijaju virusi, bakterije, paraziti i Ivice, pardon, gljivice.
Umesto bubamare, sa svim njenim manama, izabrali smo lešinare, larve i bubašvabe koje su preživele sve nesreće i opstaju samo na đubrištu i isključivo prljavom i zagađenom okruženju.
Od otpada, zagađenja i isparenja dobili smo neka ozračena i mitska stvorenja, Aleksandra Velikog, Sinišu Malog, troglavu alu Vulina, Palmu spermotočivog, Bugermana Stefanovića, Bajata nedodirljivog ,femin superheroja Zoranelu i tako u nedogled…
Puca pogled ovim lešinarčinama sa visine na ovaj naš javni otpad, na razorene ostatke Srbije.
Bubamare u takvom okruženju neće i ne žele da žive. Zato štrče, smetaju i treba ih uništiti. Neka svoje zelene pašnjake, čiste gradove i reke traže negde drugde, van izmišljenih granica koje su nama lešinarima toliko bitne.
Mi imamo naše đubre i nama je lepo sa našim obožavanim parazitima. Bubamare neka doleću drugome, neka sreću odnose daleko odavde, neka naslućuju decu i zdravlje kome već treba.
Neka svoje oročeno vreme poklone drugima, a mi…
Mi ćemo da roštiljamo nad sopstvenom sudbinom, da se okrećemo svom „mikro kosmosu“ dok naše lešine, sada i ovde, razvlače svojim poganim kljunovima i krvožednim pipcima, svojim dinastijama i novim sojevima.
Neka nam krpelji piju krv i neka se ugušimo u sopstvenoj nesreći. Jer takav smo narod, darežljiv. Domaćinski.
Dodaj komentar