Branko Tepić, dečak koga na ikoničnoj fotografiji Žorža Skrigina nosi njegova majka Milica Tepić preminuo je u 81. godini.
Simbol stradanja u Drugom svjetskom ratu Kozare i Potkozarja, kao i cele Jugoslavije, svakako je fotografija Žorža Skrigina, načinjena na Kozari, januara 1944. godine. Na fotografiji se nalazi Kozarčanka, Knežopoljka, Milica Tepić sa sinom Brankom na leđima i ćerkom Dragicom. Fotografija je nazvana „Majka Knežopoljka“.
„Januarsko zubato sunce diglo se dosta visoko kada smo dobili obaveštenje da krenemo prema Knežopolju…Gostoprimivi Kozarčani htjeli su da nam olakšaju ovu ofanzivu, pa smo dobili čak i konje za jahanje…Zajedno sa nama kretao se i veliki zbeg.
Svi su oni bili natovareni stvarima potrebnim za duže vreme. I kada smo sišli u Knežpolje, vidio sam jednu ženu koja je išla izolovano od ostalih. Ona je vodila jedno dete za ruku, a drugo joj je bilo privezano na leđima- Osim deteta, nosi i neophodne stvari za odbranu od zime i duže ofanzive.
Tu su bili: jorgan, torba sa hranom, pa čak i lonci. Jašući pored nje čekao sam priliku da je bolje snimim…Otrčao sam dvadesetak metara ispred nje i legao u travu, čekajući da naiđe. Duboko zamišljena ona se približavala, držeći i dalje ruku na licu.
I konačno izraz koji sam htio sa snimim, bio je ispred mene.“
Kada je Skrigin pitao Milicu gde se zaputila ona mu je odgovorila „U prvoj su mi muža ubili, sad su i kuću spalili. Eh, da mi nije ovo dvoje, znala bih ja kuda“.
Beogradski list Politika 2008. godine objavio je intervju sa Brankom Tepićem, dečakom koji je bio majci na leđima.
Prenosimo ga u cijelosti.
Priču o Branku Tepiću počeo je da piše poznati ratni reporter i hroničar teškog vremena Drugog svetskog rata Žorž Skrigin. On je tada, fotografijom koja je obišla svet, nesrećnom dečaku najavio sudbinu večitog izbeglice.
– Majka Milica sa mojom dve godine starijom sestrom Dragicom, zbog pretnji ustaša, u proleće četrdeset i druge, iz Kozarske Dubice izbegla je u Garešnicu u Moslavini. Tamo sam ja i ugledao svet, i to samo mesec dana posle pogibije moga oca, takođe Branka. Bio je borac Kozarskog odreda kojim je komandovao legendarni Mladen Stojanović – započeo je Branko svoju tužnu ispovest.
Milica se sa svoje dvoje nejači, četrdeset i četvrte, vraća na Kozaru. U rodni Komlenac. Tu, u sablasnoj tišini, zatiče zgarište kuće koju je pre dve godine morala da napusti.
Sirota žena ništa drugo nije ni mogla već da sa nama tumara Kozarom, od sela do sela, tražeći koru hleba i mesto gde će prenoćiti. Svakih mesec dana troje nesrećnika bilo je pod drugim, tuđim krovom…
– Za jedne od tih bežanija, majku Milicu koja je mene, i torbu kićenicu, nosila na leđima, a sestru vodila za ruku, u proleće četrdeset i četvrte, negde oko Knežice kod Dubice, presreće Skrigin. Tu Žorž, a potvrdili su to kasnije i publicisti Dragoja Lukić i Gojko Banović, pravi svoju veliku fotografiju. Njome mi je odredio put kojim, evo, i danas idem. Odredio mi je put izbeglice koji se nikada nije skrasio tamo gde su mu koreni – uzdiše Branko.
Po završetku rata majka se konačno vraća u Komlenac. Skrhana bolom i iznemogla od lutanja Kozarom, Krajinom i Moslavinom, tu podiže sve što se iz pepela moglo podići.
Ni tri godine nije prošlo, a nesrećna majka umire u trošnoj izbi koju je s mukom podigla… Branko sa sestrom Dragicom, posle majčine smrti, odlazi u Dubicu kod ujaka Marka Vlajnića.
– Ujak nas hrani, a tadašnja država školuje. Tu i završavam osnovnu i srednju školu… Šezdeset i druge godine upisujem se na Pedagošku akademiju u Petrinji. Završavam je i tri godine kasnije počinjem da radim kao nastavnik biologije i hemije u mestu Gradusa kod Siska – opet će Branko.
Tu Branko upoznaje svoju Milju koja je sa njim radila u istoj školi i venčavaju se. Dve godine kasnije, konačno srećni roditelji dobijaju sina Predraga, a šezdeset i devete blizance Nenada i Biljanu.
– Živeli smo dobro. Sreći nije bilo kraja. Sedamdeset i prve zapošljavam se u „Gavriloviću”. Prelazimo u Sisak. Tu sam ostao sve do devedeset i prve, kada je, i u našem kraju, sve mirisalo na novo zlo vreme. Odmah bežimo u onu vikendicu u Gradusu. U Sisak se više nismo vraćali pošto nam je tamo sve već bilo oduzeto. I stan i sve što smo uz njega i u njemu imali – nastavlja Branko svoju priču.
A onda? U proleće devedeset i pete pada zapadna Slavonija. Branko i njegovi opet u izbeglištvo. Ponovo put Kozare.
S Miljom, sinom Nenadom, snahom Olgicom i unucima, teške dane i godine izbeglištva, pored svoga dobra u Hrvatskoj, provodi opet pod tuđim krovom u Gradiški.
I tako sve do pre pet godina, kada se sa Miljom vraća u Hrvatsku. U onu staru, sada obnovljenu vikendicu.
Sestra Dragica je umrla osamdeset i treće. Sahranjena je u Sovijaku kod Gornjih Podgradaca… Ali na svet je došlo i petoro unučadi. I kuća koju je u Gradišci podigao sin Nenad… I neki novi život večitog izbeglice Branka Tepića.
Danas se Branko često i rado seti svog susreta sa Brankom Ćopićem… Obiđe i spomenik na Mrakovici na kome je uklesano očevo ime… Često gleda i onu Skriginovu fotografiju koja se i danas nalazi u Muzeju holokausta u Aušvicu…
– Kako bi bilo lepo da se danas pojavi neki novi Skrigin, pa da mojim unucima, svojom fotografijom, najavi mir, sreću i izvesniju budućnost. A ne kao što je to uradio meni onaj stari, ratni, Skrigin, teške i nesrećne četrdeset i četvrte – na kraju će Branko Tepić.
Ko je bio Žorž Skrigin
Žoržu Skriginu, puno ime je Georgij Vladimirovič Skrigin, čija je porodica iz Odese 1922., nekoliko godina posle Oktobarske revolucije, emigrirala u tadašnju Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.
Skrigin je bio član Kazališta narodnog oslobođenja koje su činili njegovi kolege umetnici – glumci, redatelji i glazbenici koji su u travnju 1942. napustili Zagreb i pridružili se partizanima.
Dodaj komentar