Kada se u slavonskoj porodici Radunkovića, ratne 1941. godine rodilo šesto dete s rukama do lakata i znatno oštećenim nogama, mnogi od rodbine su predlagali da takvo dete ne treba da živi. Međutim, roditeljska ljubav je nadjačala i mali dečak je odrastao sa svojom braćom i sestrama. Ovako počinje priča Branka Radunkovića iz sela Prnjavor, umetnika koji pleni duhom i umetničkim delima.
– Dok se krećem, radim, pišem… meni moje stanje uopšte nije neobično. Međutim, kada sebe gledam na televiziji, pokreti mi deluju dosta neusaglašeno i nezgrapno – kaže Branko, koji slobodno vreme fotografiše, kopa baštu, pravi rakiju i zida popravljajući za majstorima. Iza njega su stotine izložbi maketa, koje su do sada videli ljudi u 250 gradova i sela. Sve je on to uradio držeći alat u zubima. I pre svega zahvaljujući jakoj volji kojom pobeđuje hendikep.
– Nikada nisam bio opterećen time što sam rođen bez ruku, već sam se, jednostavno, prilagodio situaciji i uvek se trudio da budem koristan i da radim ono što umem i mogu – kaže ovaj čovek vedrog i jakog duha bez obzira na brojne nedaće koje su ga pratile kroz život.
– U prut zove, onako šupalj, ubacim dršku brijača i tako se brijem. Kada popravljam ogradu zubima ekser nabijem u drvo, čekić pod mišku, pa udri – objašnjava Branko.
– Ja nemam zdravo telo, ali Bog mi je dao zdrav razum – kaže Branko Radunković, koji je svoj dom našao u Prnjavoru kod Kragujevca. Putevi rata i sudbine doveli su ga iz Brezika kod Podravske Slatine. – Skoro pola veka pravim makete, od svoje osamnaeste. Tada sam od trgovca nabavio karton i počeo da živim s rezbarskim nožem u zubima. Kada izrežem karton, uzimam u usta četkicu za lepak, pa onu za boju. Prvu izložbu imao sam u dvadesetoj godini. Zimi sam pravio makete, leti izlagao. Ljudi koji su želeli da vide moja dela i da pitaju kako ih pravim bez ruku bili su moj vetar u krila. Proputovao sam čitavu staru Jugoslaviju i deo Evrope, a prijatelje brojim stotinama – priča Branko Radunković, naginjući šolju s kafom. U tim situacijama gosti paze hoće li je prosuti i opeći se. On se smeška i kaže da se tada poliju zbunjeni posmatrači koji ga ne poznaju. Problemi su nastajali samo nakon izložbi. – Tokom izložbe u Karlovcima izađem napolje, a tamo oko 2.000 ljudi, i to pod snegom koji sipa. Potpisujem se svima, a pošto olovku držim u ustima, od silnog klimanja glavom pao sam u nesvest. Kad sam došao sebi, moja supruga Jovanka otrčala je u kamp prikolicu u kojoj smo živeli šest meseci godišnje, da mi spremi jelo. Ona je postavljala izložbe i pomagala mi. Tako devet godina po šest meseci, od ujutru u osam sati do uveče u osam – priča Branko.
– Kad ja u kafani jedem, svi gledaju, kad podignem glavu, svi jedu. Gosti krišom prate kad donesu supu. Ja kašiku stavim na ivicu tanjira, pa polako… A kad me pitaju “Branko, kako ti bez ruku jedeš?”, ja im kažem: “Pozovi me na večeru, pa ćeš videti”!
Mukotrpnim radom Branko kaže da je zaradio dosta novca. Sve je uložio u galeriju, kuću u Slatini i humanitarni rad. Branko je u rodnoj Slavoniji organizovao i po 15 kolektivnih putovanja godišnje. Vodio je svoje zemljake na putovanje od Krfa do Sent Andreje, od Ostroga do Žiče. Poslednja akcija bila je poseta 126 dece iz Černobilja na području Podravske Slatine. Tri dana pre roka deca su morala da se vrate kućama jer je počeo rat u Bosni. Branko je postavljao izložbe u dečjim bolnicama.
Nosio je svoje makete mališanima od kreveta do kreveta. Tamo je decu hranio i hrabrio, nosio ih na leđima i pevao im. Tako sve do rata u Bosni.
– Dom sam napustio 1991. godine, a sve što sam gradio pet decenija, moja prekrasna galerija jedinstvena u svetu, knjige utisaka, dokumentacija i biblioteka, moja kapela, sve je uništeno za noć. Put me je odneo u Kikindu, odatle u Ilok kod Novog Sada, a ’97. godina došao sam u selo Prnjavor kod Kragujevca, gde i sada imam galeriju u kući koju su mi podigli ljudi dobre volje. Dobro čini i dobrom se nadaj – poručuje umetnik bez ruku.
Izvor: Facebook/Nista znali
Rođena je mrtva sa 400 grama i preživela 5 kliničkih smrti. Ima samo 18 godina i cističnu fibrozu
Dodaj komentar