Magazin

Imala sam 38 kilograma, jela sam po 20 grama ovsenih pahuljica, malo lana i vodu

anoreksija
Foto: Printscreen

Danas doručkujem 20 grama pahuljica, mislim da je to sasvim dovoljno za mene jer ionako moram da smršam, debela sam – ovako je godinama započinjala svoj dan Branka Lazić koja se bori sa anoreksijom od svoje 17 godine .

– Tako sam se osećala dosta dugo. Što manje jedem, to bolje. Sve kosti su mi se videle. Bilo je strašno. Imala sam 17 godina a nosila sam veličinu odeće kao kad sam bila treći ili četvrti razred, čak mi je i to ponekad bilo preveliko – priča Branka, jedna od 10.000 devojaka za koje se veruje da u Srbiji pate od nekog poremećaja u ishrani.

U svojoj priči za TV Prva ona je otkrila kako je došlo do toga da ugrozi svoj život i zdravlje zbog iskrivljene slike koju je imala o svom telu, ali i kako se spasila. Kaže da tačno zna koji trenutak je bio presudan.

– Kada sam bila na moru, doživljavala sam sebe kao idelanu iako sam se raspadala. Sve me je bolelo, bila sam iscrpljena ali sam izgledala sama sebi izdefinisano. Međutim, nisam imala gram mesa i masti na sebi i mišići su mi bili atrofirali, ono malo što je ostalo. Imala sam tada 38 kilograma i shvatila sam da nema dalje.

Bulimija mi je bila uteha za sve loše u životu

Kako kaže, njen tipičan doručak se sastojao od malo lana, 20 grama pahuljica i vode.

– Stalno sam razmišljala koliko ću pojesti, da li ću se ugojiti, brojala kalorike. Nisam mogla da odem da spavam ako nisam uradila nešto što sam sebi zacrtala, tipa htela sam da uradim pet zadatak, a nisam stigla da uradim taj peti i onda legnem da spavam i mislim kako ću se ugojiti 5 kilograma zbog toga – priča Branka kako je izgledao njen život nekada.

Sve je krenulo od toga, bar za nju, na osnovu onog što su joj gvorili ljudi oko nje dok je bila manja i kada je imala više kilograma. Priseća se da su ljudi isprva kroz šalu govorli “kako si debela”, “koliko to jedeš” i dodaje da su je zadirkivali i u školi ali i da je to slušala u porodici, od rodbine, komšiluka.

Kako se priseća, otišla bi na primer na neki rođendan ili proslavu, pojela kolač i onda jedva čekala da što pre ode kući do koje bi trčala i samo razmišljala kako će da sagori pjedne kalorije.

– Trčala bih, radila vežbe, gledala da sve proračunam i izmerim koliko sam potrošila i pojela, pa kažem sebi kako sutra neću jesti. Sve sam radila samo da usglasim kalorije. Sve sam povezivala sa brojevima i kilogramima. Imala sam ogroman strah od vage, a merila sam se svako jutro. Meni je bulimija bila uteha zbog svih stvari, ljubavi, porodice, prijatelja.

Najteži mi je bio period između fakulteta i srednje škole. Bila sam tužna jer sam morala da se preselim, menjao mi se ceo život i jedina uteha mi je bilo prejedanje i povraćanje.

Roditelji nisu razumeli šta mi se dešava

Branka kaže da kada je u jednom trenutku shvatila šta radi sebi i da ima ozbiljan problem pokušala je da riča sa roditeljima i da joj je sad jasno koliko se malo o problemu bulimije i anoreksije zna kod nas.

– Moji roditelji nisu razmišljali o tome na taj način. Kad sam mami rekla da imam problem ida mislim da imam bulimiju ona je bila u fazonu: “Šta lupetaš, ne pričaj o tome, to su gluposti”. Nije mogla da razume. Ali, mislim da roditelji moraju da paze na to. Čim dete, ma koliko godina ima kaže “moram da smršam, debela sam”, to je već prvi znak da mora da se reaguje – kaže Branka koja danas živi potpuno drugačijim životom.

Priča kako je njoj pomoglo da se spasi užasa bulimije i anoreksije to što je shvatila da svojim ponašanjem tera njoj važne ljude od sebe. Dodaje da je uspela, na sreću, da osvesti da je u životu usrećuju prijatelji, porodica, osoba kojoj se sviđa, i nije želela da više bilo koga izgubi zbog poremećaja u jedenju.

Anoreksija nervoza je bolest, najčešće ženske populacije (može se javiti i kod mladića, ali znatno ređe) koju karakteriše namerni gubitak na težini.

To je složena i ozbiljna bolest, čija se simptomatologija javlja i remeti normalno funkcionisanje na psihičkom, telesnom, porodičnom i socijalnom planu.

Iako su kod anoreksičnih pacijentkinja najupadljivije telesne promene u njihovom izgledu, anoreksija nervoza je zapravo psihički poremećaj.

Dva redovna simptoma bolesti koji se javljaju jesu strah od debljine i potreba da se održi niska telesna težina.

Treći sipmtom bolesti je poremećaj doživljaja slike tela, koji je posebno nestabilan i promenljiv u adolescenciji.

Međutim, kod anoreksičnih pacijentkinja raskorak između doživljaja svog tela i realnog izgleda je znatno izraženiji.

Istraživanja o uzrocima nastanka anoreksije , iako i dalje nisu sasvim jasna, sve više upućuju da interakcija bioloških (genetskih), psiholoških i socio-kulturnih faktora doprinosi nastajanju ovoga poremećaja, prenosi Noizz.

Zašto pametna žena sebe svodi na vešalicu za dizajnerske haljine koje su kreirali pede*i opsednuti guzičicama dečačića

65 Shares
Share via
Copy link