Beskućnici Kragujevca: Dom je tamo gde je udobno, gde imaš nekog kome se vraćaš

Koliko god bio odrastao i svestan sveta u kom živiš, teško je prihvatiti da postoje ljudi koji nemaju ni krevet, ni komad hleba u rukama, oni koji zavise samo od pomoći dugih. Počela je zima, a na ulicama Kragujevca ima i onih koji ne mogu da osete toplinu doma jer dom prosto nemaju.

Centar za socijalni rad objašnjava da mnogi svesno donesu takvu odluku jer ne žele da se institucializuju, podvrgnu sistemu ili ne žele da budu na grbači rođaka. Takvi su ili jaki, ravnodušni ili ipak glupi jer su se odlučili za ovakav život – život na ulici, gde živeti nije nimalo lako.

Ovih dana nema sunčevih zraka kojima bi se najviše obradovali oni koji vape za bilo kojom vrstom topline. Govorimo o beskućnicima koji ne mogu sedeti u dnevnoj sobi i grejati se pored šporeta. Hladna, ali srećom, ne i snežna zima omogućila im je suve površine, klupe i betone gde mogu prostreti svoje ćebiće.

Poznate su nam dramatične scene iz filmova u kojima ljudi bez doma sede na kartonima, pored pekara ili drhte na hladnoći držeći pravo ruke, dok zima ne uđe pod kožu i utrne svaki živac. Da, takve filmske scene su realnost i u Kragujevcu.

Kako prenose kragujevačke vesti, Centar za socijalni rad je objasnio da ima svega nekoliko ,,klošara” koji s vremena na vreme prilikom velikih hladnoća, prenoće u Prihvatilištu, ali čim ogreje sunce, odlaze svojim putevima.

Sprovedena istraživanja su pokazala da kada bezdomci počnu da rade, stečeni honorar potroše na kockanje ili alkohol, što i jeste jedan razlog zašto mnogi odbijaju da rade – plaše se prokletstva kocke, đavola, koji će ih opet navesti da prokockaju život. I tako u krug.

Ljude bez doma je nažalost lako naći. Žive na ulici jer ih je život tako naterao. Uglavnom su kraj trošnih objekata, pekara ili u prolazima sa nadstrešnicama gde su sigurno zaštićeni od svih vremenskih nepogoda.

Kragujevčanka Nada Kidanović ne zna tačno godište. Sedi kraj jedne pekare, naslonjena na izlog. Pored sebe ima kartonsku kutiju u koju ljudi s vremena na vreme ubace neki dinar.

,,Muž i sin su u Prihvatilištu, tu blizu. Imam kuću, ali dane ovako provodim, na betonu. Nisam sposobna za rad, starost je.”

Hranu iz javne kuhinje ne dobija svakodnevno, već kada je zatraži. Obični ljudi joj, kaže, najviše pomažu.

,,Kad prođu uvek mi daju nešto.“

Zimu preživljava baš onako kako mora.

,,Muž i sin mi ne rade. Bolesni su. Eno ih tamo u prihvatilištu. I ja gde ću, nego na ulicu. Nemam dom jer dom je tamo gde je udobno i gde imaš nekoga kome se možeš vratiti.“

Prema Nadinim rečima, beskućnici nemaju stalnu lekarsku negu, već se po potrebi organizuje ekipa lekara koji izlaze na teren, pružajući beskućnicima osnovne intervencije.

Gomila stvari na trotoaru ispred jedne trošne kuće obeležava “teritoriju” jednog čoveka. Ove stvari niko neće uzeti.

Ispred marketa je uvek dobro poznato lice. Marko svojevoljno bira život na ulici. Mlad, lep, negovan i kako sam priznaje prilično vičan raznim poslovima.

“Mogu da nađem posao ako to želim. Kada dobijem hranu jedem, kada ne dobijem ništa”.

Tešku i sumornu sliku života na ulici zvucima klasične muzike na svojoj harmonici razbija dobro poznato lice pokušavajući da razveje ove tmurne oblake.