Beograđanka Liljana Lazić (74) koja je živela u krugu dvojke, već decenijama sama obrađuje tridesetak ari, nedaleko od Beške, blizu Dunava. Ljiljana uživa u svim poslovima a spisak nije mali, rilja, kosi, sadi, otače vino i peče rakiju. Sve to je radila zajedno sa suprigom a nakon njegove smrti nastavila je da obrađuje imanje.
Ko prvi put dolazi u Krčedin shvatiće već na prilazima selu zašto ovo brdovito, sremsko mesto u blizini Dunava nosi takav naziv. Sa uske, glavne saobraćajnice gotovo svi putevi do kuća su zemljani, prokrčeni, što bi starosedeoci rekli, pravi krčedinski. Zato je truckanje na nepreglednoj uzbrdici oivičenoj gustim rastinjem prvi mali poduhvat Ljiljane iz ugla običnog vozača. Drugi, nešto veći je parkiranje u dvorište.
– Moram skroz da otvorim kapiju pod pravim uglom. Inače, nema šanse niko da se uparkira – izgovara Ljiljana dok teškim, gvozdenim vratima manevriše poput varjače.
Kada je još u četvrtom razredu osnovne škole prvi put spremila ručak ni slutila nije da će se na poljoprivrednom zemljištu snalaziti k’o u kuhinji.
– Pošto je majka puno radila morala sam ja da skuvam kupus. To ni na šta nije ličilo, ali majka me je pohvalila. Tako me je podstakla da i dalje kuvam i naučim. Zato mi je sada najteže da brišem prašinu što je radila sestra dok smo bile male. Sve drugo mogu da radim i da orem i da kopam, vučem, teglim, ali metlu i krpu ne volim da vidim. Uzor mi je bila i baka koja je do skoro stote godine radila u bašti – smeje se Ljiljana, a uredno nameštena kuhinja i dnevna soba stare, nemačke kuće je demantuju.
Debeli zidovi kriju ništa manji hlad iako živahna domaćica retko kada ovde hvata ‘ladovinu. Poljoprivredno gazdinstvo zahteva skoro svakodnevni rad od ranog proleća do kasne jeseni.
-Evo sad sam riljala pet ari bašte gde sadim paradajz, krastavac, luk, blitvu, spanać, tikvice, boraniju, grašak, zelenu salatu, patlidžan, ljute i obične paprika. S druge strane, od voća imam jagode, kupine, breskve, trešnje, višnje, smokve, kajsije, šljive, grožđe. Imam 15 ari vinograda – mnogi bi se od Ljiljaninog nabrajanja umorili, a kamoli od njenog rada.
Ne priznaje vitalna penzionerka ni godine ni muške poslove pogotovo od kada je 2007. godine ostala sama pošto joj je suprug preminuo.
– Muž i ja smo kupili plac 1978. godine zbog pecanja, a odgovorno tvrdim da sada više radim nego sa 40 godina. Ranije si imao puno meštana koji su hteli da rade na imanju za pare, sada neće i da im duplo platiš. Imam samo ljude koji mi pomažu oko vinograda, režu, kose i prskaju. Sve ostalo sama radim. Inače, u najbližem okruženju nema ni vikendaša ni meštana. To shvatim naročito noću kada izađem u dvorište i vidim mrkli mrak oko sebe, ali ne plašim se – priča Ljiljana dok iz podruma vuče kazan od 80 litara za pečenje rakije.
Što se mora nije teško. S tim što Ljiljana ništa ne mora, a sve voli na svom imanju. Ima stan u Beogradu, na Voždovcu. Ali ne može da podnese da leto provodi u “četiri zida”. Radije će da se kuva pored kazana.
– Naučila sam da pravim rakiju još pre 40 godina od meštana, Slovaka. Ove godine sam već pekla rakiju od kajsija. Pravim i šljivovicu i komovicu. Ranije sam pekla rakiju i od smokve. Volim malo jaču rakiju, pa je pravim na 21 gradi. Ispečem do 50 litara rakije dok vina imam više u zavisnosti od godine. Pre pet godina sam recimo, otočila 530 litara vina što mi je rekord. Rakiju i vino prodajem uglavnom meštanima, a više poklanjam prijateljima. Jednom prilikom dok sam u treger majici pekla rakiju naišao je komšija kolima i stao pored ograde. Kada sam ga videla mahinalno sam krenula u kuću da obučem još nešto, a onda mu rekla: komšija ovde se više ne zna ni ko je muško ni ko je žensko. Svi sve radimo – smeje se Ljiljana koja je tri decenije živela preko puta Tašmajdanskog parka.
Sreću ne skriva, naravno, ni kada priča o lepšoj polovini posla na imanju.
-Gajim ruže, ruzmarin, žalfiju, lavandu, peruniku, božur, jasmin. Pravim sok od paradajza, breskve, kajsije, zatim pekmez od breskve, šljive i kajsije, slatko od kupine, ajvar. Skupljam i čistim orahe za kolače – naglašava vredna domaćica koja se vodom snabdeva iz 23 metara dubokog bunara.
Zahtevan rad na velikom imanju doneo je Ljiljani i nezgode kojih se, srećom, sada seća sa osmehom.
– Pekla sam rakiju i dok je suprug bio živ jer sam išla na kvalitet odnosno jačinu, a on je želeo više kvantitet to jest veću količinu. Tako je bilo sve do početka devedesetih godina prošlog veka kada sam, dok sam ložila kazan, osetila kao neki trn u oku. To me je toliko grebalo da smo odmah otišli prvo u Bešku pa u Beograd kod doktora koji mi je previo oko. Međutim, bol ni tada nije prošao sve dok slučajno nisam na televiziji videla fudbalera Darka Pančeva kako peva “Zašto si me majko rodila”. Kako je to bilo vreme raspada Jugoslavije ja sam se rasplakala i nedugo zatim osetila da me oko više ne boli. Valjda je trn izašao iz oka sa suzama. Da sam znala ranije bih se rasplakala, ovako od tada pa sve do suprugove smrti nisam više htela da pečem rakiju – seća se Ljiljana.
Priznaje Ljiljana da s vremena na vreme pomisli da digne ruke i proda imanje.
– Kada se umorim požalim se sestriću da sam stara, a on mi kaže: “ajde tetkoč, šta ti je, gledaj Bajden šta radi, a stariji je od tebe četiri godine”. Inače, u podrumu čuvam bure vina iz 2007. godine koje ću otvoriti tek kada se sestrić bude ženio – ističe Ljiljana koja se posebno raduje svakom dolasku petogodišnje unuke Ane na imanje.
Izvor: Kurir
Dodaj komentar