Nismo svi te sreće da smo tokom letnjeg odmora uspeli da se dokopamo neke od morskih destinacja. Oni koji ne stignu do slane vode često se odlučuju za neke od bazena. Ovo je priča o jednom takvom slučaju i o dva bazena – ne privatna, već gradska.
Jedan je u Novom Sadu, drugi bazen u Beogradu. Jedan je „Spens“, drugi je „Taš“. Evo kako se proveo…
Plivanje na „Spensu“
Ulaziš u hol, blista od svetla, čist je. Renoviran je prošle godine, nije baš jasno zašto je odabrano da upravo njega renoviraju kad je i stari bio najpristojniji deo celog bazena, ali dobro, neka se to zove poslovnom politikom, piše Snežana Miletić za 021.
Dolaziš do svlačionica, polovina njih uopšte nema vrata, pola od preostale polovine ima vrata ali nefunkcionalna, nema uopšte brave ili ne radi brava. Ako hoćeš da uđeš u svlačionicu sa vratima – staneš u red jer, logično, svi hoće u njoj da se presvuku – samo zgodni mangupi presvlače se u onima bez vrata, što doduše leči oči ali ne opravdava ceo postupak.
Kad najzad uđeš – prvo moraš da zakrpiš rupe u zidovima, uvek pubertetski pozicionirane na „određenim visinama“, za osmatranje donjeg i gornjeg dela tela. Neke od rupa su prilično velike. Treba pola paklice maramica da ih se zakrpi.
Najzad presvučen krećeš, odnosno otkližeš se do bazena jer sve pliva u vodi. Kadica u kojoj pre ulaska u bazen dezinfikuješ noge/japanke/papuče puna je mutne vode sa vidljivim komadićima prljavštine. Tokom dana, koliko god puta da odbauljaš do WC-a, ona je prljava. Nastavak puta ka ležaljkama je blatnjav. Ležaljke su nedopustivo prljave. Oko njih gomila smeća. Retke su kante za smeće na bazenu, kao i pepeljare.
Ako kreneš prema ženskom WC-u najbolje da poneseš lampu jer samo tako možeš da ga nađeš. Od pet lavaboa na jednoj strani zida, ni na jednoj nema česme, na drugoj strani su lavaboi koji imaju česmu. U higijenski jezivom stanju su: začepljeni, prljavi ili česma uopšte ne funkcioniše.
U samom WC-u vodokotlići ne rade, a kada potpuno zatvoriš vrata toliki je mrak da ne vidiš WC šolju. Tako zatvorena vrata možeš da otvoriš samo ako spustiš ruku tik do poda i onda ih nekako poduhvatiš da bi ih ubedio da se ponovo8 otvore.
Toalet papira nema, OK to ni ne tražiš, ali ni kante za otpatke nema. Posle vidiš da je ima samo u jednom jezivo prvljavom WC-u. Prošle godine menadžment „Spensa“ je, sa papira na vratima WC-a, sugerisao kupačicama da iskorišćeni papir odlože u kantu za smeće koja je tada stajala na samom ulazu WC-a, dakle, najmanje pet do sedam metara dalje.
Ima još: u večernjim satima ako dođeš na noćno kupanje, koje po programu traje od 20h do 23h, spasioci će svirati upozoravajući kraj već u 22:15. Kada kupači upitaju o čemu se radi, odgovaraju da je noćno kupanje do 22:30.
Kada se kupači usprotive da to nije tačno, neki od njih i odu do hola da provere informaciju, gde čuju da je noćno kupanje ipak do 23h, a spasioci tada kažu da su primorani da sviraju ranije zbog neodgovornih kupača koji neće da izađu iz vode!!!
Neke ljude uspevaju da oteraju već u 22:30. Jedne večeri tokom noćnog kupanja jedan spasilac je u patikama hodao ivicom bazena gazeći vodu.
A muzika…
Tri su muzike na bazenu istovremeno, vrlo glasne, preklapaju se, bore za prevlast. Jedna sa razglasa i dve iz kafića.
Prilikom izlaska iz bazena, koji je nekih dana vikenda toliko pun da se ne može ući u vodu, kupači među prstima iznose toliko kose da bi se, ako bi sve dlake sakupile, mogla napraviti ozbiljna perika za kostim za neki film epoque. Sama voda na dnu bazena, na nekoliko mesta, ima koncentrisana brdašca zemlje/prljavštine.
I danju i noću kupači u bazen skaču, spasioci uzaludno pište, uglavnom sa jednog te istog sedećeg mesta. Opušci su svugde, to na dušu kupačima ali i onima koji čiste, ne ostavljaju pepeljare i kante za smeće.
Bilo bi toga još, ali evo još samo ovo: dnevna karta za bazen na Spensu je 350 dinara, poludnevna je 250, koliko je i za noćno kupanje.
Kupanje na „Tašu“
Nove kabine na samom ulazu u prostor bazena, čiste, WC na samom ulazu, vrlo frekventno posećen, potpuno čist, spremačica neprekidno briska, ona istovremeno menja i vodu u kadi za dezinfekciju nogu/japanki/papuča. U toku nekoliko dana kupanja voda nijednom nije bila prljava, niti mutna. Na celom bazenu raspoređene su kante za smeće. Čim se napune – spremačica ih prazni.
Spasioci na velikom bazenu gotovo da nisu koristili pištaljku, zanimljivo, tokom jednog dana samo jedan klinac je skočio u bazen, spasilac je odmah došao do njega sproveo ga do društva, održao mu govor i više niko nije skakao u bazen.
Spasioci na malom bazenu za decu, obično njih dvoje, neprekidno hodaju oko bazena, čim se bazen napuni oni vrlo znalački „hendluju“ taj vodeni saobraćaj. Ni među decom gotovo da nema skakača.
Ležaljke su čiste, posvuda kante za smeće, oko bazena nema blatnjave vode…
Sama voda u bazenu je blistavo čista, doduše malo hladnija nego u NS. U toku nekoliko dana ama baš niti jednom u vodi nije bilo naslaga prljavštine po uglovima bazena. I nije nevažno: muzika jedna jedina, sa razglasa, ne odveć glasna, taman takva da ne smeta onima koji se odmaraju, a da uživaju i oni koji od ovog leta imaju još svakojaka očekivanja.
Dnevna ulaznica na „Tašu“ je 300 dinara, poludnevna je 200, a noćno kupanje je 300 dinara.
I šta je tu sad poenta? Da li možda to da izgleda da ipak nije sve do Beograda, da ima nešto i do nas?! Možda?! Ko zna…
Dodaj komentar