Film Magazin

Kafana je bila druga kuća Bate Stojkovića, posebno je voleo ženu Olgu i jednu pesmu

bata-stojkovic-2

Danilo Bata stojković jedan je od najvećih srpskih glumaca svih vremena. Ne možemo da se odlučimo koja nam je uloga tog velikana draža, ali možemo da vam otkrijemo neke malo poznate detalje o Batinom životu zbog kojih će vam biti još draži.

Danilo Bata Stojković (1934—2002) nije čovek kojeg našoj publici treba posebno predstavljati, posebno ne što se tiče njegovog glumačkog dela, pošto su na njegovim ulogama u bezbrojnim ostvarenjima odrastale, a i danas odrastaju, čitave generacije Srba i ostalih bivših Jugoslovena.

U ovom uvodu ćemo se koncentrisati na neke manje poznate crtice iz njegove biografije, poput one da mu je otac Aleksa bio ugledni predratni veletrgovac ugljem i drvima sa Čubure, na kojoj je, u porodičnoj kući, rođen i odrastao ovaj naš velikan, piše Telegraf.

Ali je javnosti gotovo nepoznata i činjenica da mu je rođeni stariji brat bio Živorad Žika Stojković (1922—1997), jedan od najvažnijih i najuticajnijih srpskih intelektualaca u SFRJ.

Čovek koji je bio u prvoj grupi partizana iz 20. srpske brigade 45. srpske divizije koja je 8. maja 1945. ušla u Zagreb, zaposela zgradu zagrebačkog radija i građanstvo obavestila o novoj situaciji; štaviše, prvi partizanski glas koji je čuo glavni grad tzv. NDH bio je upravo Stojkovićev, koji je takođe bio i prvi kojem je posle rata izrečena sudska zabrana nekog dela, brošure „O jednom ćutanju u književnosti“, 1951, nakon što je „Borba“ odbila da je objavi a on pokušao samostalnu publikaciju.

Takođe je prvi (ali ne i jedini; među ostalima se ističe Radenko Mandić koji je Draži Mihailoviću prilikom hapšenja stavio lisice na ruke) digao glas protiv ustava iz 1974, odmah shvativši da to vodi ka rasturanju i Jugoslavije i Srbije; ali o Žiki Stojkoviću ćemo opširnije pisati drugom prilikom.

Može se takođe kazati da šira javnost nije upoznata ni sa ključnim trenutkom u karijeri Bate Stojkovića, koji se odigrao 1953. na Lekinom brdu, danas Pašinom, prilikom izvođenja Čehovljeve predstave „Krčma na glavnom drumu“, u kojoj je imao rolu.

Tada devetnaestogodišnji Danilo je tako snažan utisak ostavio na Dobricu Milutinovića, jednog od naših najvećih pozorišnih glumaca prve polovine 20. veka, da mu je ovaj prišao i rekao: „Ti si, sine, još u majčinoj utrobi postao glumac“.

To je verovatno bilo presudno za dalji tok njegovog života, koji je tako dobio podstrek i usmerenje bez kojeg bi novija srpska kultura bila znatno siromašnija; posle toga je upisao FDU, na koji ga je primio Tomislav Tanhofer, da bi diplomirao 1959. kod Josipa Kulundžića, ulogama vatrogasnog kapetana iz „Ćelave pevačice“ od Ežena Joneska i Đorđa Crnojevića iz „Jelisavete“ od Đure Jakšića, koju smo nedavno pominjali kada smo se bavili anegdotama iz života ovog velikog srpskog pisca i slikara.

Neka ovo upravo ispričano bude shvaćeno kao prva anegdota iz Batinoga života; nastavimo sa onom koju je jednom prilikom za „Večernje novosti“ ispričao Milan Caci Mihailović: „Vraćali smo se iz inostranstva punih kofera, u strepnji od carine. Na granici ulazi carinik i grubo pita ima li ko šta da prijavi. Bata kaže: ’Imam ja jedan štof za odelo’. Carinik pita ima li još šta, a on odgovara: ’Imam još jedan štof’.

Carinik, nestrpljivo, opet pita ima li još nešto, a Bata će: ’I još dva štofa…’ Naime, bio je poznat po tome što je posedovao nekoliko stotina odela i kravata, a štofove je često donosio i iz inostranstva.

Njegova supruga Olga, posle njegove smrti, poklonila je nekim kolegama po kravatu za uspomenu. Jednu sam i ja dobio, nosim je s posebnim poštovanjem u svečanim prilikama.“

Bio je Bata poznat i po čestim lapsusima kojima je uveseljavao čitav ansambl. Tako se desilo jednom da je na nekom službenom putovanju u spavaćem kupeu bio sa kolegom Dejanom Čavićem.

Uvidevši da mu je gornji ležaj previsok, zamolio ga je: “Dešo, možeš li ti da spavaš gore, ja imam hobiju od visine?”.

Slično tome, kada ga je Caci pozvao na piće posle izvođenja „Korešpodencije“ u Zvezdara teatru, Bata je ljubazno odbio i svoje odbijanje objasnio rečima: „Ne mogu, Mićo, amnestiram!“

Njegova supruga Olga, sa kojom je decenijama bio u vanbračnoj vezi pre nego što je odlučio da „stane na ludi kamen“, pričala je za „Blic“ da su se njih dvoje upoznali u pozorištu, u zgradi „Borbe“, gde je ona sve sa klase prvo preslišavala pa gledala njihove diplomske predstave, gde je počela od garderobe, bila razvodnica i došla do scene.

Kaže da je bio veoma privržen porodici, da mu je kuća bila najvažnija na svetu, ali da je bez obzira na to dugo živeo bećarskim životom, mada je, kada je rešio da se skući i smiri, to poštovao, govoreći: „Kuća ni zbog čega ne sme da trpi” (gospođa Olga takođe svedoči da je poštovao tradicionalne vrednosti, da je slavio krsnu slavu i Božić i da je brinuo o braći i sestrama).

Pričala je gospođa Olga o njegovom načinu života: „Bata je radio noću, kafana je bila njegova druga prirodna sredina.

Ponekad sam i ja sedela s njim u kafani, a kada bi mi se prispavalo, samo bih ga pogledala, a on bi rekao: ’Samo ti idi, ženama je mesto u kući.’ To je radio u šali, da bi ’ispao’ autoritet pred društvom. Njegova omiljena pesma je bila ’Stani, stani, Ibar vodo’, a znao je i mnoge stare izvorne pesme.

Kada muzičari ne bi znali neku pesmu, on bi im je otpevao, a onda bi tražio da mu plate za trud. Inače, bio je široke ruke, čašćavao je sve živo – kelnere, muzičare, saobraćajce, i svi su ga obožavali“.

Ali njih dvoje su se venčali tek posle dve i po decenije veze, 1991, kada se razboleo, zato što im formalnost braka nije bila bitna.

Kako se to desilo takođe je zanimljiva anegdota. „Njegova sestra, inače pedijatar Vera Kaljević, zabranila mu je i rekla: ’Kad si čekao dosad da se venčaš s njom, čekaj još malo, prvo da ozdraviš i staneš na noge, pa onda izvoli’.

Moja kuma Nada Pešić, Dragoslav Mihajlović i Mihiz bili su nam kumovi. Kada smo izlazili iz Opštine, bilo mi žao Roma koji su govorili: ’Kume, izgore ti kesa’, a on im je samo odbrusio: ’Marš u p… materinu’. Posle smo se venčali i u manastiru Vavedenje, a sve smo obeležili tako što smo nas četvoro otišli na ručak.

Nikome nije bilo stalo do toga, mi smo to hteli samo da učinimo starima. Nije nam to palo na pamet, njegovi su se ponašali kao da smo u braku, kao da sam snaja, njegov brat zvao me je gospa mala.

Možda mu je nešto dunulo kad se razboleo“, pričala je Olga.

Za kraj, simbolično se vratimo na početak (njegovog života). Izgleda da nije voleo školu, jer je ponavljao razred kada je imao 14. godina.

Zbog toga je tokom tinejdžerskih dana često, radi spremanja popravnih ispita, odlazio kod svog braka Žike na Goč, jer je ovaj neposredno posle rata boravio tamo, nedaleko od škole čiju je gradnju izdejstvovao.

Ne završava se slučajno time ovaj tekst, zato što je baš u to doba odlučio da će, kada poraste, postati glumac. Ponekad možda i nije naodmet ponavljati razred. Ali samo ponekad. Bolje ne.

Najbolji srpski glumci tokom prethodnih 50 godina

Dragana Vidić

Dragana Vidić

Čeka poslednji voz za Nedođiju. I to uspešno radi već 10 godina. U međuvremenu piše.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

31 Shares
Share via
Copy link