Kad pomenemo srpske planine, prva asocijacija nam je verovatno odmor u prelepoj prirodi, a retko kada pomislimo na ljude koji tu žive čitave godine, često u surovom okruženju, posebno kada hladan vetar zagudi i zaveju snegovi.
Uprvo zato Gorska služba spašavanja (GSS), pre početka zimske sezone, obilazi meštane razbacanih kuća razbacanih po bespućima Golije, koja se uzdiže iznad Novog Pazara, kako bi proverila u kakvim uslovima žive, donoseći im neophodne potrepštine, do kojih i inače teško dolaze.
Jedna od njih je i baka, koja na ovoj srpskoj lepotici obitava sama i snalazi se kako zna i ume otkad su joj deca umrla. U samo pola godine ostala je bez svojih najvoljenijih – sina jedinca i unuke.
Pripadnici GSS zatekli su je na livadi, dok je išla u pravcu svoje kuće. Stara, pogrbljena, ali brzog hoda, odbila je da se vozi sa njima kolima do svog doma. Veli, može ona sama, iako je evidentno da je život na nemilosrdnoj Goliji učinio svoje, piše Blic.
Ponosna, čestita, baka je sa suzama u očima primila darove od dobročinitelja koji nisu dozvolili da ove zime ostane napuštena i sama od svih, iako živi na nepristupačnom terenu, gde kad zaveje sneg, onaj golijski, skoro pa nema prolaza.
-Teško mi je nisam navikla, imala sam svoju decu, pa su me viđala, pa me pomagala, al sada mi teško, dosađujem drugima. Sada moja deca trunu… – rekla je ona idući ka domu preko livade i kroz stabla šljive pripadnicima GSS-a i kamerama televizije A1tvNet.
U kesama, namirnice, brašno, zejtin. Ono što ima u gradu, a čega u selima golijskim, sem kada se spustite do radnje, ni za leka.
Goste je primila unutar svoje kuće, koja iako stara i trošna, odiše toplinom. Na centralnom mestu, u regalu, porodične slike.
Između ostalog, onih na kojima se nalaze sin jedinac i njegova preminula kći. Kako baka reče kroz suze, odoše za pola godine oboje.
-Kako moje crno dobro, kako mogu da budem dobro… Odoše mi jedini sin i unuka. Opet bih se borila, bila bih… Da nije toga… Ovako sam ostala sama, kao očajnik. Selo kao selo, neko otišao, nema naroda… – govorila je ona dok su pripadnici GSS-a ulazili u kuću.
Dok su smeštali kese tamo gde je baka rekla, primetili su stare drvene prozore, vezane za okno kanapom. I golim okom je bilo vidljivo da je kuća kada prava zima udari, hladna.
– To mi je problem zimi, hladno je. Noge stavim u rernu pa se grejem… Šta ću – kaže ona.
Videvši u kakvim uslovima živi, pripadnici GSS-a su obećali baki da će joj pomoći oko zdravstvene knjižice, lekova, pa i oko samih uslova života.
Čuvši to, starica je gutala suze na kućnom pragu, još jednom rekavši ono što je najviše boli.
– Za pola godine obadvoje, oni su mi dolazili, donosili… Sad ih nema, sad sam ko očajnik. Hvala vam, nek vas sreća prati… – plačnim glasom je rekla baka.
Na kraju, dok je pratila goste, još jednom se zahvalila i jako zaplakala.
– Sreća nek vas prati. I onaj što mi poslao, nek mu je sve sretno i zdravo, sa moje strane. Nisam navikla ovako, pa mi teško, bože, kad sam došla do prosjaka… – rekla je ona kroz suze.
Dodaj komentar