“Kao čovek u ovoj zemlji i roditelj, preživeo sam svašta. Uvek mi je uteha i smisao življenja bilo moje dete. Ona je bila i ostala uzorna, empatična, odgovorna, moralna.
Bila je i ostala izvor ljubavi, sreće i ponosa za mene. Dostojanstvena, hrabra i mentalno dobro integrisana, sada mlada devojka., okružena dobrom decom, toplim i izvanrednim prijateljima, izvor radosti i topline u mom životu i životu svih oko nje.
Svi problemi koje sam preživeo kao čovek u ovom društvu bili su problemi sistema: problem kriminalnog sudstva, socijale, prostačkog favorizovanja političkog režima u najosetljivijim oblastima društvenog života, počev od škole.
Kultura laži, nasilja, zloupotrebe, zataškavanja. Kultura zla koja se proteže od osnovnih sudova do Ustavnog suda, od prljavih socijalnih centara po Zelenom vencu do vladinih ministarstava i kancelarija kojekakvih „poverenika“ i „zaštitnika“, od uličnog kriminala do školstva.
Sve do škole Vladislav Ribnikar. Kada su meci leteli i oko mog deteta.
Kada je tog jutra, u školi „Ribnikar“, trinaestogodišnji dečak koji nikad nije bio žrtva vršnjačkog nasilja, izveo svoj krvavi pir, sav gnev roditelja skupljan godinama zbog nasilja nad decom u toj školi, izbio je kao gejzir. Ništa više neće biti isto.
Umesto paralize, koja prati stravični gubitak, roditelji škole „Ribnikar“ su se okupili i odlučili da stanu na put zločinu koji će, ako se ne zaustavi, odneti drugu decu, u nekoj drugoj školi, negde drugde u Srbiji.
Vršnjačko nasilje, čije žrtve su bila druga deca, a ne izvršilac ovog dela, postavljanje u organe škole osoba sa istorijom nasilja i kriminala, ignorisanje upozorenja roditelja od strane direktorke i psihologa škole, psihološko-pedagoška nekompetentnost i nebriga, doveli su do tragedije.
Moje dete iz škole je izvela Mirjana Nišević. Profesorka srpskog jezika. Ona je rekla deci da u najvećoj tišini trče na drugu stranu. Da trče za život. Njeno ime, i imena ostalih nastavnika koji su spasavali našu decu, moraju biti zabeležena.
Kao i ime ranjene Tatjane Stevanović, koja je primila metak pre svojih đaka.
Isto tako, biće zabeleženo ime Snežane Knežević, direktorke škole, ime Lidije Maksić, psihologa škole, ime Jelene Vujičić, pedagoga škole, čiji posao je bio da zaštite našu decu. A nisu.
I mnoga druga imena iz drugog paragrafa ovog teksta.
Ni jedno nismo zaboravili.
Roditelji „Ribnikara“ više nikada neće zaćutati.
Pridružite nam se, zbog svoje dece i zbog sebe.”
Autor teksta je otac čije dete pohađa OŠ “Vladislav Ribnikar”.
Izvor: Danas , Aleksandar Fatić
“Mislio sam da sam dobar čovek, dok nisam upoznao Sofijinog tatu, Slobodana Negića”
Dodaj komentar