Ateljei na Petrovaradinskoj tvrđavi postaju kafane i noćni klubovi?

Likovna kolonija na Petrovaradinu strepi od kafandzija i trgovaca. Ateljee bi mogle da zamene kafane i prodavnice.

Umetnici Likovnog kruga na Petrovaradinskoj tvrđavi moraju do kraja ove godine da potpišu ugovore o zakupu i da počnu sa plaćanjem istog. Šta će biti sa onima koji ugovore ne potpišu nije poznato a nema garancije da na Tvrđavi, u jednoj od najlepših likovnih kolonija Evrope, umesto ateljea nikne novi kafić, prodavnica ili možda noćni klub.

Da su strahovi od ovakvog razvoja događaja opravdani, govori 17 godina činjenja ničega da se sačuvaju radovi vajara Jovana Soldatovića, jednog od osnivača likovne kolonije na Tvrđavi. Njegove skulpture su deo kulturnog identiteta Novog Sada ali to nije na listi priorteta nadležnih institucija.

– Doneta je odluka da se sa umetnicima regulišu odnosi, odnosno da se zaključe ugovori o zakupu. Uputili smo im pozive da dođu, podnesu zahtev, obavestili smo ih o uslovima zakupa i u toj smo akciji sa njima – kažu za Luftiku iz Gradske uprava za imovinu i imovinsko pravne poslove Novog Sada.

Pozive je Gradska uprava za imovinu i imovinsko pravne poslove prosledila prošle godine, a rok za potpisivanje ugovora je produžen do kraja 2022. godine. Jedan deo umetnika je ateljee koristio besplatno a jedan deo nema regulisane odnose, a prema novim pravlima korišćenje prostora će morati da plate, kažu iz Gradske uprave za imovinu.

Odgovor na pitanje da li ateljei mogu dobiti drugu namenu, poput kafića ili prodavnice od Gradske uprava za imovinu i imovinsko pravne poslove nismo dobili.

Likovni krug na Petrovaradniskoj tvrđavi je jedinstvena likovna kolonija u Evropi i simbol Novog Sada koji se ove godine diči tiulom Evrpske prestonice kulture. Tamna strana medalje je da na istoj Tvrđavi umetnici strahuju da će ih Grad iseliti a njihove ateljee pretvoriti u kafane, prodavnice ili poslastičarnice.

Likovni krug na Petovaradinu ove godine puni 70 godina neprekidnog postojanja.

Tada mladi likovni umetnici Jovan Soldatović, Boško Petrović, Stevan Maksimović, Dušan Milovanović, Aleksandar Lakić, Nikola i Rada Graovac, nakon studija na Akademiji u Beogradu, vraćaju se u Novi Sad, gde u dogovoru sa gradskim vlastima 1952. godine dobijaju svoje ateljee.

U napuštene i zarušene prostore Petrovaradinske tvrđave, dolaze umetnici u nameri da ovaj do tada bastion ratovanja preobraze u centar kulture, što su i učinili.

Sudbinu današnjih umetnika koji stvaraju na Perovaradinu fino oslikava to kako se Grad odnosi prema radovima Jovana Soldatovića, koji ni 17 godina od njegove smrti nemaju mesto kakvo zaslužuju.

Od 100 skulptura Jovana Soldatovića, koliko se nalazilo u legatu na Petrovaradinskoj tvrđavi, ukradeno je više od polovine, čak – 61 a policija je pronašla svega 21.

Ni ovakav vandalizam nije alarmirao nadležne da se pozabave rešavanjem ovog problema. Skulpture su prepuštene zubu vremena, u prostorijama koje nagriza vlaga.

Od direktora Zavoda za zaštitu spomenika Grada Novog Sada dobili smo odgovor da je kada je reč o zgradi Velike stražare na Hornverku Petrovaradinske tvrđave koju je kao atelje koristio Jovan Soldatović i gde je bio planiran njegov legat, neosporno je da je u izuzetno lošem stanju i da je neophodno pristupiti njenoj sveobuhvatnoj obnovi.

– U sklopu predloga programa obnove objekata unutar kulturnog dobra od velikog značaja, Gornje i donje Petrovaradinske tvrđave s podgrađem, predmetni objekat je stavljen na listu predloga, što znači da će u narednom periodu. Zavod za Zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada staviti u svoj program rada obnovu navedenog objekta.

Ujedno, direktor Zavoda Siniša Jokić kaže za Luftiku da su oni zaduženi za dela vajara Jovana Soldatovića koja se nalaze na javnim površinama Grada Novog Sada. Poput spomenika “Žrtava racije” (Porodica) a koji je Zavod obnovio pre dve godine. On najavljuje da je u programu rada Zavoda za ovu godinu i izrada projekta sanacije i konzervacije skulpture “Jeleni” na kavaliru Gornje Petrovaradinske tvrđave.

Ima li Novi Sad pravo da sebe naziva prestonicom kulture, kada vidimo kako se odnosi prema legatu Jovana Soldatovića i prema svim umetnicima koji su stvarali i stvaraju u Novom Sadu?

Čini se da smo društvo koje za visoku kulturu mari manje nego što bi se neko posvetilo psima lutalicama. Mada, o psima lutalicama neko još i brine.

Ove istorijske činjenice o Novom Sadu sigurno ne znate