Možda i jedini intervju, praktično jedan snimak je razgovor koji je zabeležio retku priliku u kome je Željko Ražnatović Arkan otvorio dušu i odgovorio na sva pitanja novinara. Gostovanje u emisiji “Moj gost, njegova istina” kod čuvenog novinara i urednika Radio-televizije Republike Srpska Rista Đoga, iz davne 1994. godine.
Danas, mnogo godina kasnije nisu živi više ni novinar, a ni čuveni gost.
Nekoliko meseci nakon ovog intervjua, tačnije 12. septembra 1994. novinar Risto Đogo, jedan od retkih sa kojima je Arkan podelio priče iz svog života, misteriozno je stradao u Zvorniku.
Prava istina o njegovoj smrti nikada nije otkrivena. Zvanična verzija tvrdi da je reč o nesrećnom slučaju u kome je Đogo pao sa terase hotela “Vidikovac” u Drinu, odakle su ga izvadili ronioci. Međutim, mnogo verovatnija verzija kaže i da su ga ubili neprijatelji srpskog naroda, ili srpski izdajnici!
Po trećoj verziji ubistvo Rista Đoga organizovao je Željko Ražnatović Arkan, a povod za smrt bio je upravo ovaj intervju, odnosno navodno je novinar neobjavljene delove razgovora prodao Hagu.
Međutim, najverovatnija je priča da je nalog za ubistvo Đoga stogao iz Beograda zbog toga što je Đogo satirično kritikovao predsednika Srbije Slobodana Miloševića zbog uvođenja sankcija Republici Srpskoj. Pretpostavlja se da je nalog za ubostvo stigao iz najužeg okruženja Miloševića, a da ga je Arkan bespogovorno sproveo u delo!
Tih godina kada je intervju objavljen Arkan je još uvek bio komandant Srpske dobrovoljačke garde i lider Stranke srpskog jedinstva. Razgovor sa njim u trajanju od 60 minuta objavljen je samo jednom, a evo o čemu je u njemu Arkan sve pričao:
Priča o poternicama u sedam zemalja Zapada i danas je podjednako aktuelna, kao što je bila i te 1994. godine. Upitan da objasni da li je ovo istina ili ne, Željko Ražnatović kaže:
– Ja sam bio svuda, ali imam svoju kompaniju u Engleskoj i svaki novinar želi da zna ime kompanije da bi je stavili na crnu listu i da bi ona propala. A to da se za mnom izdaju poternice jeste glasina, pre svega, od naših neprijatelja koji šire propagandu. Kao i glasina da sam poginuo, čak su me i sahranili i svi mogući svetski mediji su preneli tu vest – CNN, Njujork tajms – priča Arkan i kaže da u to vreme nije želeo ništa da demantuje, ali je toj priči jednog dana morao da stane na kraj. Evo i kako:
– Kasnije sam organizovao jednu pres-konferenciju u „Mažestiku“ u Beogradu, na kojoj su bila 124 novinara, od toga 68 stranih novinara, preko 20 TV ekipa. Tada sam izjavio da je propaganda protiv srpskog naroda očigledna jer su svi objavili da sam mrtav, a ja sam živ.”
Dalje o svojim poslovima u inostranstvu, kao i o poternici Interpola Arkan u ovom intervjuu kaže:
– U inostranstvu sam se bavio uvozom i izvozom, imao sam svoje butike, a da postoje poternice Interpola, ja bih do sada bio uhapšen i bilo bi mi suđeno, to je samo propaganda naših neprijatelja sa Zapada i nekih opozicionih stranaka pošto njihovi članovi prelaze kod mene. Nisam rekao da sam bio cvećka i anđeo kada sam bio mali, ja sam bio vrlo nestašan, imao sam burnu prošlost, ali čovek sve što radi radi za budućnost.
Risto Đogo dalje je u razgovoru aludirao na Arkanovo poreklo i s tim u vezi pita ga sledeće:
– Vi, kao sin oficira, prvi bi trebalo da budete za bratstvo i jedinstvo. A prvi ste krenuli u odbranu srpskog naroda.
– Otac mi je bio oficir, ali majka mi je bila ortodoksna Srpkinja, a ja sam više bio tako vaspitan. Otac mi se uvek deklarisao kao Jugosloven, a mi kao Srbi – odgovara mu Arkan.
– Ja sam bio vođa navijača. I zna se, kada su ustaške i fašističke ideje krenule da besne po Hrvatskoj, baš tada smo se zadesili na čuvenom Maksimiru na utakmici Zvezde protiv Dinama, gde je 30.000 ljudi vikalo: „Srbe na vrbe“ i „Poklaćemo Srbe“. I tada sam znao da će biti rata – seća se Arkan u ovom razgovoru početka nemira koji su doveli do građanskog rata na ovim prostorima i dodaje:
– Tada smo se organizovali, ne samo navijači Zvezde već i Partizana, i osnovali Srpsku dobrovoljačku gardu. Prvo smo branili Manastir Krka – priča dalje Arkan.
Đogo: Vi ste čuvali te balvane u Kninu, zajedno sa navijačima, u avgustu 1990. Došlo je posle do vašeg hapšenja, tada je Goran Hadžić postao poznat jer je uhapšen zajedno sa vama.
– Nije tačno, ja sam bio uhapšen 28. novembra 1990, a Goran u aprilu 1991, nakon upada ustaških policajaca na Plitvice. Ja sam bio šest meseci i 15 dana u ustaškom zatvoru Remetinec.
Đogo: Kako je došlo do hapšenja, kako su vas zarobili?
– U pitanju je čista izdaja, to se zna, mi smo u to vreme krenuli da zauzmemo policijsku stanicu u Dvoru na Uni, zajedno sa policajcima Srbima jer sam svega sa dvojicom ljudi došao iz Beograda, bili smo na sastanku u Kninu.
Đogo: Ko su bila ta dvojica?
– Bandić, to je jedan stariji čovek, penzioner, inače, on nije trebalo da zauzme ništa, i Zoran Stevanović. Bili smo u Kninu na sastanku i trebalo je da osvojimo ustašku stanicu, međutim, gore na Uni mi smo bili uhapšeni od srpskih policajaca, devet Srba u dve policijske patrole. I taj Carić, koji je bio sa nama u autu, on je izašao iz auta i sasvim normalno pričao sa njima i rekao je:
– „Ne brinite, ovo su moji“. A bili smo opremljeni, ja sam imao hekler. I mi smo mu poverovali, međutim, kada sam izašao napolje iz auta, došlo je do opkoljavanja i mi smo bili uhapšeni, sprovedeni iz Dvora na Uni do Siska, pa odmah u Zagreb. Ja sam bio obučen u uniformu Srpske dobrovoljačke garde.
– Kada su me pitali zašto sam u uniformi, ja sam rekao da je to moda jer je tada to zaista bila moda. Sve vreme do puštanja odnos prema meni bio je korektan. Osuđen sam na 20 meseci zatvora. Svi smo dobili nešto oko 20 meseci. Imao sam advokata, jedan je bio musliman, drugi je bio Hrvat i treći Srbin iz Beograda. Tri različite nacionalnosti, to sam ja namerno birao da bi delovalo kao bratstvo i jedinstvo, mislim da je to bio pametan potez.
Upitan o Srpskoj dobrovoljačkoj gardi i njenim čuvenim pripremama koje smo imali prilike u to vreme da gledamo i na televiziji, a o kojima se i danas priča, Ražnatović kaže sledeće:
– Mi smo kao navijači prvo trenirali bez oružja, kasnije smo iz inostranstva slali oružje za Knin, iz magacina teritorijalne odbrane oružje slali za Knin non-stop, tako da u to vreme smo fizički bili pripremljeni, ali ne i vojno, nikada nisam služio vojsku, nisam znao ni jednu vojnu doktrinu, ali, kao sin pukovnika avijacije, ceo život sam bio vojnik.
U razgovoru sa Đogom, Arkan je precizno navodio i datume i hronologiju događaja koji su doveli do osnivanja Garde.
– Ja sam sa pokojnim Giškom Bozovićem organizovao gardu, to je zvanično bilo 11. oktobra 1990, a mi smo se ranije organizovali, odmah posle 13. maja 1990. Jer ustaše su došle na vlast, Tuđman je došao na vlast 12. maja, 13. je bila utakmica na Maksimiru i mi smo se odmah posle toga organizovali, ja sam njemu tada rekao da sam organizovao Srpsku dobrovoljačku gardu, ideja je bila moja, imali smo svoje pečate, majice, vojne knjižice.
Upitan za vezu Srpske dobrovoljačke garde i Vuka Draškovića koji je tvrdio da su to njegovi dobrovoljci, Ražnatović kaže:
– Ma ne, kasnije je Giška uz moju pomoć osnovao Srpsku gardu, ali oni su bili partijska vojska, mi smo bili vanpartijska. A Vuk Drašković je sedeo na dve stolice, u jednom trenutku je pričao kako treba odseći ruku svakom ko podigne tursku zastavu, a već u sledećem plače zajedno sa ženom i priča kako su muslimani naša krv i braća.
U 60 minuta montiranog razgovora Arkan se dotakao i čuvenog Kapetana Dragana. Evo kakvo je mišljenje imao o njemu:
– Kapetan Dragan je napravljen da bude slavan jer je Srbima u tom trenutku trebao neko, a Knindže su u stvari bili ljudi iz Srbije koji su bili obučavani, bilo je i kod njih nekih ljudi iz Krajine, ali većinom su bili iz Srbije. Ja njih jako cenim, oni su se hrabro borili, ali sve se to razbilo jer je Kapetan Dragan izgubio autoritet. Kasnije, kada su došle prave borbe, kao što su borbe za Vukovar, Laslovo, Lužac… borbe koje su bile borbe biti ili ne biti za srpski narod, tada je priča o Kapetanu Draganu splasnula. Onda je na red došla Srpska dobrovoljačka garda. I srpski „Tigrovi“ – kaže Željko Ražnatović Arkan.
Đogo: Rat se razbuktavao, a vi ste učestvovali u mnogim bitkama, gde vam je bilo najteže?
– Najteže mi je bilo ovde, u Republici Srpskoj. Stigli smo na poziv Srpske demokratske stranke jer smo imali podatke da su se muslimani već organizovali, da postoji preko 300 kalašnjikova u Janji, da postoji preko 600 kalašnjikova u samoj Bijeljini, da je jedna hrvatska jedinica sastavljena od Albanaca već ubačena u Bijeljinu i da bi trebalo preko noći da preuzme vlast i odstreli sve viđenije Srbe.
– Mi smo u toku noći stigli i tada je već bilo zaklanih petoro Srba, iako su Albanci držali skoro ceo grad, uspeli smo da uđemo u centar. To je bila zaista teška borba, nismo štedeli ni Albance. Ja sam kasnije kada su borbe prestale na jednom sastanku gde su bili Fikret Abdić, Biljana Plavšić i general Praščević pokazao puške koje smo zaplenili, na njima su bili ustaški simboli i pisalo je „mejd in Kroejša“. I bili su zeleni kalašnjikovi zelene, pravljeni specijalno za njihove muslimane.
– Mi smo Bijeljinu zauzeli na bum. Veliku pomoć pružilo nam je i stanovništvo koje je u početku bilo zbunjeno, ali već sutradan su se organizovali i uzeli oružje u ruke. Major Gavrilović je iz magacina naoružavao narod, tako da je tu bilo oko 3.000 naoružanih ljudi. A nas je u Bijeljinu došlo 60 u prvom naletu, kasnije je došlo još ljudi.
– Mislio sam da ćemo ići na Tuzlu, međutim, pošto su me vladika Vasilije Kačavenda, Biljana i general Praščević, kojem nisam verovao, molili. Molili su me da ne idem na Tuzlu, da JNA drži konce u svojim rukama. I danas ne mogu da prežalim što nisam uzeo Tuzlu.
– Ja sam čuo vest da su muslimani preuzeli Zvornik. I onda sam sa svim ađutantom krenuo u Mali Zvornik. Kada sam stigao tamo, naleteo sam na jedan sastanak, sastanku su prisustvovali komadant SDA Zvornik, komadant kriznog štaba i sa druge strane komandant SDS i predsednik SDS Zvornika. Oni su pričali o pregovorima sa muslimanima da puste Srbe, a mi ćemo im dati Karakaj. Ja sam ih pitao: „Ko je vama dao pravo da pregovarate o izdaji?“ i prebio sam ih obojicu.
– Turcima smo dali ultimatum da do osam ujutru predaju grad inače ću da ga razorim. U pet ujutru oni nisu hteli da predaju grad, naredio sam artiljerijsku vatru i mi smo ušli u Zvornik. Borba je trajala ceo dan, Zvornik je zauzet, imali smo dosta zarobljenika i dosta poginulih s njihove strane jer nisu bili vični borci, već više fanatici.
Đogo: Kakav je bio vaš odnos sa Milanom Martićem, koji je vodio srpsku policiju u Kninu?
– Mi smo u Kninu imali sastanak sa Martićem pre nego što sam uhapšen, imali smo jedan zaista bratski odnos, bili smo kao dva rođena brata. Mi smo prevozili oružje za Knin, čak smo prevozili i oružje koje je slala JNA 1991.
– Kada je došlo do januarske ofanzive 1993, Hrvati su zauzeli veliki deo teritorija, naši ljudi su pobegli i ostavili im ogromne količine municije, imali smo veliko neslaganje sa našim narodom koji nije želeo da brani svoje domove.
– Takođe, imali smo problem i sa dezerterima iz policije RSK, koji su samo primali platu ni za šta. Tada mi zamalo nije došlo da prvi put streljam Srbe. Do sukoba s Martićem je došlo u kasarni u Benkovcu, prilikom smišljanja ofanzive na Novi Grad, tu su bili svi oficiri i komandanti i tu dolazi Martić i počinje da iznosi neke nerealne planove, ja sam mu rekao da se bavi lopovima i svojim dezerterima, a da pusti nas komandante da smišljamo plan napada i on je tu seo i ućutao. Tako je sukob počeo. Meni je izuzetno drago da sam ja sa njim danas u odličnim odnosima jer se zalažem za jedinstvo srpskog naroda, obojica smo bili nervozni.
Dodaj komentar