Magazin

Anku (19) su četnici tukli, mučili i streljali, ali njena pisma ocu i bratu učinila su je besmrtnom

anka knezevic

Kada je počeo Drugi svetski rat Anka Knežević je imala samo 16 godina. Tada uspešnoj gimnazijaki godine nisu predstavljale problem da se aktivno uključi u borbu protiv okupatora i pridruži naprednoj crnogorskoj mladeži.

Od samog početka ratnih sukoba obavljala je veoma odgovornu dužnost – održavanje stalne veze između partizanskih odreda i njihove centrale u Podgorici.

Obavljajući rizične zadatke, Anka je krajem 1942. godine uhapšena. Pošto je odbila da bilo šta prizna i nije želela da oda svoje saborce, puštena je iz zatvora oktobra 1943. godine i odmah nastavila svoju ilegalnu aktivnost.

Ali ne zadugo, na žalost: uhapšena je u rodnoj Podgorici 23. decembra 1943. godine. Ponovo je pretrpela svakojaka mučenja i batinanja, ali ćutke.

Agonija je trajala sve do aprila 1944. godine, kada su je četnici streljali u rodnom gradu. U trenutku svoje smrti nije imala ni punih 20 godina.

Uoči samog streljanja napisala je ocu i bratu – pisma ohrabrenja.

Dragi moji,

Danas vam pišem poslednje pismo, jer znam da ću sutra u 10 sati poći u smrt. Ne žalim što odlazim ovako mlada u hladan grob, ne žalim što časno i pošteno odlazim i dajem svoj život kao i hiljade i hiljade mladih naprednih omladinaca što su ga dali za opštu stvar, za blagostanje čitavog naprednog čovečanstva.

Žao mi je samo što ostavljam tebe, oca starog i iznemoglog bez ikoga. A najžalije, što još ne mogu vidjeti moju milu i dragu braću.

Oče, budi hrabar i nemoj da očajavaš da ti se slade neprijatelji koji mene mladu, danas ubijaju.

Nemoj primiti saučešće od nikoga, jer mnogi neće doći da učestvuju u tvojoj žalosti, već da sa uživanjem posmatraju kako ćeš da se mučiš. Ja te mnogo žalim i to neka ti je dosta, a ja odlazim poštena, zato što sam poštena.

Ubijaju me braća Crnogorci, nitkovi.

Nemoj da se stidiš smrti tvoje ćerke jer ja odlazim kao mnogi za dobro naroda, a znaj i to da će doći dan kada će nas sve osvetiti naša braća i drugovi po našim gorama.

Moje poslednje misli su upućene na tvoju starost moga roditelja. Budi istrajan i hrabar i ne očajavaj.

Poslednji put primi pozdrav od tvoje ćerke

Anke.

Mili brate Milo,

Danas kada ti strijeljaju tvoju sestru ti se nalaziš u Skadru na radu da zaradiš parče hleba sve da ishraniš, ti naš mladi hranitelju starog oca i sestre u zatvoru.

Više ti neće trebati misliti kako ćeš mene pomoći i što ćeš mi poslati u tamnicu. Žao mi je što nijesi tu da bar tebe vidim još jednom, kada mi je nemoguće onu drugu braću.

Tatu sam vidjela u sudnici, kamo sreće da ga nijesam vidjela, mnogo me rastužio, vidjeti ga onako starog, jadnog, zgurenog, a dijete od 19 godina stoji na optuženičkoj klupi kada joj sude nitkovi, a zašto, zato što je bila poštena, zato što nikoga ubila nije, zato što nikome nažao nije učinila, zato što je drugove i braću pomagala i sa mislima uvijek kod njih bila.

Takođe mogu misliti kako mu je bilo onda kada me osuđuju na smrt, njegovo rodno dijete, koje je bilo još iz djetinjstva za njega ideal.

Dragi brate, budi dobar i kuražan, nemoj da me žališ pred svakim. Znadi od koga primaš saučešće, tvoja sestra odlazi, za dobro svih vas koji ostajete.

Daj bože da ja budem poslednja žrtva našeg jadnog i napaćenog naroda, budi dobar i pošten i pođi putem naprednih, budi hrabar omladinac, potpomaži naše hrabre partizane, ali samo se pazi da ne pođeš u ruke ovih nitkova i zlikovaca kao što je tvoja jadna i namučena sestra.

Budi pošten pa makar i glavu izgubio jer je bolje pošteno umrijeti nego sramno živjeti.

Našoj dragoj braći Dragu i Vladu reci kada ih budeš vidjeo, da im je sestra u grob pošla sa željom što ih još jednom vidjela nijesam. Mnogo ih pozdravi i poljubi mjesto njihove jadne i uželjene sestre.

Reci im da su moje poslednje misli bile upućene na sve vas. Pričaj im kako smo preživjeli smrt naše drage i mile mame, koliko smo se mučili od njene smrti pa do danas, samo da bi pošteno ostali, no nam nitkovi nedadoše, mene odvojiše od vas za dvije godine.

Pa i logora im bješe malo dok me ne ubiše, ali neka ne misle ako mene ubijaju i mnoge druge, da će ugasiti naš polet i ustanak, nek ne misle da na takav način ugušuju pokret.

Tada će njima suditi naše porodice koje budu još u životu, a naša smrt biće i njihova propast.

Na našim kostima i lješevima grade se nova i srećna doba, u kome će svaki čovjek živeti pod istim uslovima i imati sva prava na život.

Idem u smrt čvrsto ubijeđena da je pobjeda naša, i ja ću u grobu biti srećna, ako dođe doba zašto sam svoj život dala.

Izvor: Yugopapir

Sudbina najlepšeg beogradskog para je najtragičnija priča II svetskog rata

generic vignette (DESK luftika.rs)
45 Shares
Share via
Copy link