Anabela Atijas tokom svađe sa svojim bivšim mužem Gagijem (već mi se manta, ali ima sve ovo neku svrhu) izjavila je kako je njegov brat Đole Đogani oženio ženu koju je “pokupio ispod mosta”.
“Oženio je ženu s ulice, ženu koju je Slađa uzela ispod mosta da je odgaja. E tu ženu je oženio i napravio joj decu. Svi mediji znaju, cela nacija zna ko je Vesna bila!”
Nakon ovoga i usledelih brojnih osuda javnosti, Đoletova žena Vesna odlučila je da se obrati pratiocima na instagramu sa kojima je podelila priču o svom detinjstvu.
“Zar neko može da te osudi samo zato što si živela ispod mosta. Imala parče hleba i parče neba. Tužna sam zbog toga. I zato sam došla tu. Ne zbog sebe, nego da podržim devojčicu koja plače u meni. Da se izvinim mom mostu jer znam da ga to boli. Jer jedino on zna ko sam ja. Koji su moji snovi. I da me niko nije pokupio, nego mi je on pokazao put kojim da idem.”
Meni je sve ovo najiskrenije španska sapunica i zaista joj ne bih pridavala pažnju, ali me neverovatno iziritirao termin “pokupio ispod mosta” kao i višedecenijski poriv da se vrednost čoveka izjednačava sa mestom u kom je odrastao, jer tom logikom ja sam negde do pete godine bila i podstanarska stara kuća sa naftaricom, i poljski wc i rupa u koju seru svi podstanari, i sudopera sam u kojoj su meni i bratu spirali stopala od dunavskog peska, i stara sam naftarica, i visok puknut plafon, i dvorište sam veliko puno kokošaka koje jurcaju, i pijani sam komšija u razdrljenoj atletki I devojka sam sa sela… Da sam tamo živela duže od pete i onda se udala možda bi nekom palo na pamet i da kaže “pokupio je iz onog dvorišta sa poljakom i kokoškama”.
Najjače odskočne daske su uglavnom nemanje, a ne imanje svega na tacni. Znam.
I najviše se bori čovek koji ima snove, a ne čovek koji ima novac. Bori se i on, ali to nije ista borba.
Da li si čovek ne proverava se mestom boravka i stanjem na računu, već stanjem u duši i glavi.
Sretala sam velike ljude i sa novcem i bez novca, sa velikim kućama i malim trošnim kućama, doterane i poderane, u jugu i u nabudženim kolima, ali sam o njihovoj čovečnosti mogla da pričam tek kada bi me neka nesreća zadesila, tuga uhvatila, problem davio.
Jadan je čovek koji druge meri samo na osnovu onoga što imaju ili nemaju. Pa ako si “ispod mosta” onda si ubog i sirot.
Sve je počelo da se meri “na brojanje”, ne na osećaje.
Uskoro punim 40 i ne znam da li je to tragično ili logično, ali meni u ovom momentu više od svega trebaju nasmejani ljudi, vedri, ljudi odlično prokrvljenog srca, oni koji umeju da me oraspolože, ohrabre, da mi vrate nadu da nije sve izgubljeno, sa kojima mogu da pričam sa puno ili malo reči ili u tišini, sa kojima se ne sudaram na stazi, sa kojima se nadopunjujem po sistemu spojenih sudova, i baš me briga, oduvek i zauvek, da li im iz odeće izbija miris vlage ili robne marke, hoćemo li se vozati u stojadinu ili mercedesu, jesu li došli ispod mosta ili iz stana iz centra Beograda.
Izgleda da neki još uvek nisu, a izgleda ni neće, naučiti da čovek nije stvar, pa se shodno tome ni ne može “pokupiti”, a još manje se o njegovoj vrednosti može zaključivati na osnovu materijalnih stvari. Ovo je trebalo biti davno prežvakana lekcija.
Ubiće nas predrasude. Ubiće nas sklonost ka njima.
One vode u mržnju, omalovažavanje, unižavanje i u direktno snižavanje čoveka, tačnije njegovo urastanje kao nokta u meso.
A onda ide gnoj.
Dodaj komentar