Mladi aktivista koji živi u Novom Sadu, a koji je poreklom i iz Ukrajine, Aleksej Vislavski (22), po izbijanju ratnog sukoba u toj zemlji prvi je izašao u centar grada i počeo da lepi antiratne plakate; “Nikako brat na brata”, “Želimo mir”, “Nasilje rađa nasilje”, “Ratovi nisu rešenje” i druge. Njegovom akcijom nastao je i spontani skup gde su građani u znak solidarnosti sa narodom Ukrajine tražili okončanje rata.
Aleksej svaki dan nakon posla odlazi na Trg slobode i uprkos pretnjama Novosađana svakodnevno organizuje akcije podrške narodu Ukrajine. Kaže, radiće to i biće na istom mestu svakog dana u 19 časova sve dok se sukob ne završi – taman se radilo o godinama, a makar njegova borba bila i uzaludna, zadržaće svoj stav i neće odustati od svog delovanja.
– Odlučio sam se za ovaj potez onog momenta kada sam saznao za vest o ratu. Pošto sam jednim delom poreklom iz Ukrajine, nešto moje je napadnuto tog dana. Da se kojim slučajem isto ili slično desilo sa Srbijom, a da sam na drugom kraju sveta, isto bih učinio.
Od malena sam bio mali “Kalimero” koji se bunio protiv nepravde, ni tada a ni sada mi nije jasno kako i zašto ljudi rade to što rade, zbog čega se ophodimo jedni prema drugima kao prema parazitima? Odakle potiče mržnja koju ljudi imaju u sebi? Primera radi, pre neki dan sam video dete od 5 godina kako skače na miša i ubija ga na licu mesta, kako su roditelji mogli tako nešto da dozvole? – započinje razgovor za Luftiku Aleksej Vislavski.
On kaže da mu se ljudi svakodnevno javljaju, da ga podrže, ali isto tako i da ga osude.
– Imam punu podršku od strane porodice i nekih prijatelja, ali isto tako ima i momenata tapšanja po ramenu pod parolom „Bravo brate, svaka čast, tu smo, uz tebe smo..“, a kada treba da se pruži podrška na ulici, da se čuje glas ili pošalje neka poruka, nigde nikog.
Ljudi se danas plaše da kažu svoje mišljenje javno, pred ljudima, smatram da za to nije kriva samo naša Vlada, već i obrazovni sistem u proteklih 20 godina. Učeni smo da ćutimo i pasemo travu, gledamo svoja posla, koristimo 0.5 odsto mozga, i ponavljamo mantru „Ćuti, može biti i gore!“ – ističe Vislavski.
Aleksej smatra da su danas svi aktivisti na internetu i da je lako drugoj osobi reći da je ovakva ili onakva online, ali je potrebno suočiti se sa reakcijom osobe sa druge strane uživo.
– E tu se ljudi zamrznu. Već danima pričam da trenutno imamo 3 tipa ljudi, ljude koji podržavaju Ukrajinu ali se plaše da bilo šta kažu jer znaju da su ogruženi rusofilima i da će stradati ako kažu nešto što „ne treba“. Zatim, ljude koji ne veruju u rat, koji smatraju da je sve ovo laž, nameštaljka, još jedna manipulacija. Čak i da jeste tako, žrtve i izbeglice su stvarne. I naravno, treća vrsta, rusofili – priča mladi Novosađanin.
Prvo veče na protestu je bio sa par poznanika i najboljim prijateljem i odmah su počele pretnje i incidenti.
– Mi smo se mirno okupili, polepili parole i zapalili sveće dok se u međuvremenu pojavljuju dva momka iz POKS-a. Prozivku su počeli sa pričom gde je ta sloboda govora, zašto mi ne možemo da kažemo nešto protiv Ukrajine protiv vas nacista.
Na šta smo mi njima dali jasan odgovor „Jer ne umete da osetite okruženje, došli ste da prozivate a ne da pružite podršku nevinom narodu.“ Ja sam tu donekle uspeo da održim situaciju na nivou, sve dok jedan od njih dvojice nije pljunuo mog poznanika nakon čega se on pokupio i otišao svojim putem – opisuje Vislavski.
Nakon toga ih je zamolio da odu i da ih ostave na miru.
– Na to sam ja kao odgovor dobio vađenje telefona, snimanje i „pretnje“ ,„Videćete sada kada dođe naša ekipa rusofila, ajao..“ Treći dan je takođe bio mali incident, bili su prijatelji iz Ukrajine koji su između ostalog u neverici što nikoga nema u Novom Sadu da pruži podršku, na šta sam ja njima odgovorio sa onom „podelom na 3 tipa“.
Jedna od prijateljica, iznenađena prokomentariše „Kako je to moguće, kako neko može da podržava Putina i ovaj zločin?“ Kao odgovor na to se ubacuje neki prolaznik sa komentarom „Evo ja prvi podržavam Putina i skroz mi je okej što bombarduju Ukrajinu, zaslužili su.“ Mi u šoku, molimo ga da napusti naš krug – opisuje Aleksej sa čim se sve susreće ali i šta su njegovi prijatelji iz Ukrajine doživeli.
Čovek ih nije ostavio na miru i nastavio je da podstiče raspravu njegovim viđenjem situacije, te uputio otvorene reči mržnje.
– Gura i gura svoju priču, gde na kraju meni padne klapna i krenem da se prepirem sa njim. Prepirka se završila tako što ga je njegova devojka odvukla i on nas nazvao nacistima i kako svi Ukrajinci treba da pomru.
Ovim prostorima je potrebno jedno fabričko podešavanje, ovo se otelo kontroli. Ne želim da živim u toksičnom okruženju, jednog dana ako budem imao decu, gledaću da to bude što dalje odavde, jer ovi prostori nemaju ništa da ponude, sem alkoholizma, sujete, mržnje i depresije – ističe mladi aktivista.
Uvreda, osuda i dobacivanja ne manjka, ali nedostaje veći odziv ljudi, saosećanje i probuđena svest, jer pričamo o nevinim ljudima. Aleksej ne očekuje veću podršku ljudi ali se nada da će se narod konačno probuditi i shvatiti šta se svima nama dešava ispred nosa.
– Konstanto me pitaju gde si bio pre 8 godina kada su neo-nacisti klali Ruse, to nisi osuđivao? Tada sam imao 14 godina, šta sam tada znao, jedini problem mi je bio kako ću da pređem nivo u igrici.
Ovo će možda zvučati kontradiktorno, ali da je Ukrajina ta koja sada napada Rusiju, iako svi znamo da je to nemoguće, osudio bih Ukrajinu, bez obzira na to što sam delom odatle. Ovde je stvar o nevinim ljudima. I to je ogroman problem, što se ljudi slepo drže istorije koju su pisali pobednici i što veruju svemu što im se servira, a niko ne razmisli da triput meri jednom seče – naznačava Vislavski.
On dodaje da se ovaj problem provlači dugo vremena, kroz staru Jugoslaviju – i svima dobro poznatu međusobnu mržnju tri naroda koja je ključala godinama.
– Generacijama unazad nam je mozak ispiran da nam je Rus prijatelj i kako nas on nikada neće izdati. Tako smo učili iz knjiga, čuli na vestima i slično pa i ne voleli Rusa toliko, kada nam svakog dana neko zvoca i ponavlja jedno te isto.
To je sve rađeno planski kako bi se ovaj narod eksploatisao. Rus nas možda nikada neće prvi napasti, ali da ima debele koristi od ovih prostora, to svakako da da. Vrte nas oko malog prsta svi ali to je zato što smo mi kao narod to dozvolili, tako smo učeni, ponavaljam, ćuti i pasi travu – stav je ovog momka.
Aleksej ističe da gotovo niko ne shvata da običan narod nikada ne bi ratovao i kuvao neke sukobe da nije vlasti koja je željna tih igara. Dodaje da će istrajati u svojoj nameri da širi antiratne poruke i svaki dan će u isto vreme biti na trgu u samom centru grada:
– Hoću, moram. Svakog dana ću, dokle god ovo bude trajalo, biti kod spomenika Svetozaru Miletiću u 19 časova – zaključuje za Luftiku Aleksej Vislavski.
Ukrajinka koja živi u Novom Sadu: Svaki dan se pitam da li su mi roditelji živi
Dodaj komentar