Magazin Srbija

Aleksandra iz Železnika je već godinama taoc i žrtva nasilja u Republici Srpskoj

Jednoj Aleksandri juče je bio rođendan. Ona i njeno dvoje dece još jedan dan u nizu proveli su u strahu od supruga i oca. Jedna Aleksandra iz Železnika ne može iz Republike Srpske da se, sa svojom decom, vrati u zemlju u kojoj je rođena i ona i njena kćerka.

Državljanka Srbije ne može već skoro godinu dana da se razvede od državljanina Republike Srpske.

Koji ju je zlostavljao dok su bili u braku. Koji je dolazio na vrata njenog iznajmljenog stana i pretio joj letvom i lomio prozore dok su deca sve to gledala. Jedna građanka, žena i majka živi obespravljena i ponižena jer joj je njen, i dalje formalno suprug, uzeo svu dokumentaciju. Čak i zdravstvene knjižice njihovo dvoje dece.

Aleksandra je taoc. Provela je osam meseci u sigurnoj kući sa svojom decom. Sada radi ponovo i živi samostalno, i dalje u strahu da će je nasilnik pronaći i nasilje ponoviti. Jer za prethodna nije odgovarao. Aleksandra se obraćala Konzulatu Srbije u Srpskoj. Nije naišla na sagovornika koji bi je saslušao i pomogao joj.

Aleksandra želi u Srbiju jer se boji da će joj bivši suprug oduzeti decu. Njoj nema ko da pomogne, roditelji su pokušavali ali nisu našli način.

Jedinu pomoć ima od svoje drugarice koja nam se i obratila sa molbom da se o Aleksandrinoj sudbini čuje i da njena priča nekako dopre do nadležnih institucija koje mogu da zaštite državljanku Srbije i njenu decu:

„Poštovani,

Zovem se Lukić Milica, iz Beograda sam, i pišem Vam u ime drugarice iz osnovne škole, koju poznajem preko 20 godina i koja trenutno vodi najstrašniju i najveću bitku do sada – bori se za sigurnost svoje dece, za svoju ličnu bezbednost i za šansu da ona i njena deca konačno dobiju priliku za normalan život.

Ona se zove Aleksandra Miljević (devojačko Trenčić, rođena 03. 01. 1992., u Beogradu, Srbija) i već duže vreme je ŽRTVA PORODIČNOG NASILjA. Udala se 30. 03. 2015. godine za njenog sadašnjeg supruga Bojana Miljevića (1983. godište), i preselila iz Beograda u Banja Luku. Majka je dvoje dece: ima ćekicu Bojanu (4 godine) i sina Nikolu (2 godine).

Nažalost, umesto braka punog ljubavi i sreće, dobila je brak koji je ispunjen psihičkim i fizičkim nasiljem. Uvrede, psovke, udarci, ponižavanje, zanemarivanje i zlostavljanje na svaki mogući način već duži vremenski period su njena svakodnevnica. Situacija je još gora ako uzmete u obzir da se sve ovo odvija pred njenom decom. Deca stalno proživljavaju traume, a ukoliko se ovako nastavi njihovo čitavo detinjstvo će biti uništeno.  Aleksandrin život je već obeležen.

Aleksandra je odavno zaboravila kako je to biti srećan i spokojan u životu, kako izgleda imati normalan život bez konstantnog straha od nasilja. Incidenti su se nizali, pretnje postajale sve gore, dok nisu došle do one najstrašnije – „UBIĆU TE“. To je bila prelomna tačka, kada je moja hrabra drugarica rešila da ode od kuće i da se tu ne vrati više nikada. Međutim iako se odselila u iznajmljeni stan, suprug je vrlo brzo našao i priredio užasnu scenu.

Ona je sada na bezbednom mestu, u Sigurnoj kući u Banjaluci, ali koliko će trajati taj osećaj bezbednosti, to ne znamo. Nasilje u porodici je prijavila, ali je Tužilaštvo (tužilac Dalibor Vrećo i potom glavni tužilac Želimir Lepir) obustavilo istragu. Rad institucija u Republici Srpskoj je upitan, a njenu situaciju dodatno otežava to što je brat njenog supruga član obezbeđenja Ministra unutrašnjih poslova Republike Srpske Dragana Lukača, i ona smatra da je slaba reakcija nadležnih institucija upravo ta povezanost porodice njenog supruga sa policijom.

Ukoliko možete da joj pomognete na bilo koji način MOLIM VAS da nas kontaktirate. Ona se udala u Banja Luci, tamo nema svojih prijatelja, nema rodbine, sama je, bez podrške, bez posla, sa dvoje male dece.“

Celu priču o Aleksandri i njenu ispovest preneo je i portal NOVA. Ali, Aleksandra više nije sigurna u Sigurnoj kući. Ni ona ni njena deca. Kako je to provoditi život u strahu, osvrtati se preko ramena, drhtati kada zazvoni telefon, pita li se ko?

Mogu li institucije u Republici Srpskoj, Banja Luci i Republici Srbiji da pomognu  ovoj majci da izvadi pasoš svojoj deci i da se bezbedno vrati u Beograd, da se sudski razvede i da započne novi život?

Verovatno da je odgovor potvrdan. Samo još da nađemo nekoga da ovu mladu ženu i njen vapaj čuje.

Roditelji su me tukli kad sam bio dete, ja sad tučem ženu. Tu nema nikakve traume

Tamara Gočmanac

Mnogo glasno šapuće. Ego-tripuje, nasmeje, rasplače. Voli kišu i sneg. I životinje. Redovno je ispuštali na glavu kad je bila mala, pa je, zahvaljujući tome, postala mnogo lepa, pametna i bloger.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

271 Shares
271 Shares
Share via
Copy link