Aleksandra Savića sugrađani najbolje znaju pod nadimkom – Savara, posebno oni koji prate novosadsku muzičku scenu, gde je svojim palicama u tri protekle decenije bio deo ubitačne ritam sekcije brojnim bendovima iz našeg grada.
Tokom plodonosne muzičke karijere, svirao je u 30-ak bendova, odradio brojne domaće i inostrane turneje (priliku da uživaju u njegovim ritmovima imali su i žitelji dalekog Japana), osvanuo je na desetak muzičkih izdanja, a trenutno “lupa” bubnjeve u Ritmu nereda, sa kojima snima novi album.
Međutim, osim što je neverovatno talentovan bubnjar, Savara je poznat kao veliki humanista, čovek prepun pozitivne energije i iskreni ljubitelj životinja, sa kojima obožava da provodi vreme i smatra ih receptom za dug i zdrav život.
Upravo zbog toga je osnovao sopstveni modni brend – “Savara Clothing“, potpuno neprofitnog karaktera, gde je sav novac od prodaje odevnih predmeta koje sam dizajnira, usmeren na pomoć napuštenim uličnim psima.
To je bio sjajan povod da proćaskamo sa njim o brendu, situaciji sa uličnim životinjama u Novom Sadu, planovima za budućnost, muzičkim afinitetima, ali i o engleskom fudbalu, pošto je poznato da je vatreni navijač Čelzija.
Ljubav prema životinjama datira od najranijeg detinjstva
Savara objašnjava da je praktično čitav život u dodiru sa životinjama, posebno sa psima, a da ta ljubav datira od najranijeg detinjstva.
– Bio sam okružen njima, još iz vremena kada sam na raspustima posećivao babu i dedu, tu sam ih i zavoleo. Psi su moja druga velika ljubav, pored muzike.
Dok sam odrastao, imao sam nekoliko pasa – neki su bili otrovani, neki umrli od starosti, a trenutno imam dva psa. Điđija, kojeg sam udomio sa ulice u Futogu, od kojeg je čitava priča i počela i jednu malu mazu, koja živi kod majke na Klisi – počinje Aleksandar priču za Luftiku.
“Voleo bih da Novi Sad postane prvi grad bez lutalica”
Kaže da je u Novom Sadu zakonski sve dobro uređeno po pitanju brige o uličnim životinjama, ali da je problem što stvari ne funkcionišu tako u praksi.
– Što se tiče zakona, papirološki – tu je sve na mestu. Međutim, u praksi se to jako slabo sprovodi. Postoji nesklad u radu različitih institucija, trebalo bi povesti više računa o slučajevima koji su za sud, a ne završe tamo. U praksi bi trebalo da se malo više obrati pažnja.
Voleo bih da u jednom trenutku Novi Sad postane prvi grad koji će biti bez lutalica. To bi značilo da svaki pas koji je napušten, ostavljen od strane vlasnika, bude skućen kod nekoga. Bilo bi lepo da i u čitavoj državi bude rešen taj problem – objašnjava Savara.
Naglašava da pristup nije zadovoljavajući, pošto se Grad u praksi često oglušuje na probleme – okreće se glava na drugu stranu.
– Problem zahteva ozbiljniji pristup. Možda bi trebalo oformiti poseban tim, koji bi brinuo o tome da u svakom kvartu postoji osoba koja bi javljala ukoliko postoji potreba za pomoć napuštenim psima, mačkama ili drugim životinjama.
Voleo bih da se jednog dana napravi veliki azil, ne ovakav kakav trenutno ima “Zoohigijena”, već daleko veći i da se zaposle ljudi, volonteri, koji bi šetali i hranili te pse, kako bi se i oni osećali voljeni i prihvaćeni kao da imaju vlasnika – priča nam Aleksandar.
Treba raditi sistematski i sanirati uzroke, a ne posledice
Dodaje da bi se sistemskim pristupom iskorenili napadi pasa lutalica, problem, koji pored što ugrožava ljudsko zdravlje, takođe konstantno prazni gradsku kasu, time što bi se ta sredstva iskoristila da se psima pruži neophodna nega.
– Naravno da treba da se odvajaju veća sredstva za lutalice, jer imamo dosta situacija da ljudi budu napadnuti od strane pasa, za šta životinje najčešće nisu krive. Više bih voleo da se radi sistematski i da se stavi akcenat na ove stvari. Time bi se iskorenili napadi lutalica, psi bi bili sklonjeni sa ulica, na sigurnim, toplim mestima i imali bi redovne obroke.
Koliko sam video, svi psi koji su usvojeni iz azila, bili su istraumirani, plašljivi – imali su neke tikove. Sa druge strane, iako se dosta ljudi žali na uslove u kojima su životinje u “Zoohigijeni”, zaposleni rade lavovski posao i trude se da sve šapice budu na sigurnom, ali bi trebalo malo više pažnje posvetiti čitavoj priči – objašnjava Savara.
Kroz “Savara Clothing” spojio dve najveće ljubavi
Osnivanjem humanitarnog brenda “Savara Clothing” ovaj novosadski bubnjar je na idealan način spojio dve velike ljubavi – muziku i životinje.
– Prvobitno sam imao ideju da ja kao bubnjar, poput sličnih muzičara u svetu, osnujem neki svoj brend. Međutim, pošto obožavam životinje, bukvalno mi je posle par dana sinula ideja da napravim modni brend koji će imati veze sa bubnjevima i sa ljudima koji vole dobru muziku, a opet da bude humanitarnog karaktera.
Na taj način bih mogao da prikupljenim sredstvima od prodaje dukseva i majica pomažem onima kojima je novac najpotrebniji – azilima i sličnim organizacijama. Došao sam ideju da kroz logo spojim te dve stvari, ideja se nametnula sama – doboš i moj pas Điđi, koji skače za lopticom. Zajedničkim radom sa prijateljicom Arijanom Glavaški, koja je odradila logo, došli smo do finalnog rešenja – priča nam Aleksandar.
Više prodatih odevnih predmeta – veća pomoć napuštenim životinjama
Navodi da se stvari zasad prodaju preko društvenih mreža i da je potražnja veća od ponude, pa uskoro planira da čitav projekat podigne na viši nivo.
– Trenutno je “štap i kanap”, prodaja ide preko društvenih mreža, tj. preko Instagrama. Sajt je već gotov, ali sam čekao da uradim nekoliko kolekcija, kako bi ponuda bila bogatija. Nakon ove tri-četiri kolekcije planiram da ga u toku ove godine aktiviram, pa ću moći da primam i narudžbine iz inostranstva.
Potražnje ne manjka, ali pošto sve sam finansiram, bez ičije pomoći, nisam bio u mogućnosti da radim veće količine, pa odeću izbacujem u limitiranim serijama. Nadam se da će u skorijoj budućnosti limit biti sklonjen, pa ću moći da zadovoljim potražnju. Što više prodatih dukseva, to je i veća pomoć. Brend je 100 odsto neprofitan – sva sredststva koja zaradim, prosledim akciji pomoći kojoj je i namenjena, to je suština čitave priče – objašnjava Aleksandar.
Planira da saradnju proširi na organizacije koje prevazilaze lokalne okvire
Od nastanka brenda, Savara je sarađivao sa tri udruženja za zaštitu i pomoć životinjama, a tokom ove godine planira da proširi saradnju i na organizacije koje prevazilaze lokalne okvire.
– Do sada sam imao tri akcije, prvo sam pomogao SPANS-u, zbog čega mi je izuzetno drago, u pitanju je bio prihod od prodaje dukseva i majica. Zatim sam ostvario saradnju sa azilom “Dobra nada”, koji vodi jedna sjajna žena, oni vode brigu o preko 50 pasa i 16 mačaka. Za njih sam odradio majice, u limitiranoj seriji od 80 komada.
Treća organizacija sa kojom sam sarađivao bila je “Doggo Srbija”, takođe iz Novog Sada, za koje smo radili oko 30 dukseva i skoro svi su prodati. U planu je i četvrta kolekcija ove godine, ovog puta zimska, koju ću raditi za “Nikola Animal Rescue” iz Srbobrana – ovaj momak se brine o više desetina ugroženih i napuštenih pasa – priča nam Savara.
Pored pomoći životinjama, postoje planovi za pomoć marginalizovanim grupama
Objašnjava nam će brend svakako nastaviti da služi prvobitnoj nameni, ali da planira da saradnju proširi i na organizacije za pomoć ljudima i deci – marginalizovanim grupama, kojima je neophodna.
– Brend je humanitarnog karaktera i dalje će služiti za prvobitnu namenu – pomoć napuštenim i zlostavljanim životinjama. Planiramo da akciju proširimo i na ulične mace, a takođe planiram da izbacim i dečiju kolekciju, pošto postoji veliko interesovanje.
Međutim, u planu je, kako bude brend rastao, što zavisi od finansijskih sredstava i celokupne situacije, da uskoro počnem da pomažem ljudima u teškoj situaciji, prvenstveno ženama i deci.
Radio bih paralelne kolekcije za životinje i za ljude, planiram da ostvarim saradnju sa Dečijim selom u Sremskoj Kamenici, Solidarnom kuhinjom, organizacijom “Krov nad glavom” – svim ugroženim i marginalizovanim kategorijama – kaže nam Savara.
Decembarska “Zlatna šapa”
Dosadašnji rad i zalagenje za boljitak životinja nije prošao nezapaženo, pa je Aleksandar dobio u decembru nagradu “Zlatna šapa”, kao priznanje za pomoć od jednog novosadskog udruženja.
– Dogovorio sam se sa Brankom koja vodi taj azil da napravimo zajedničku priču. Pustio sam u prodaju kolekciju koja je u potpunosti rasprodata, a kao znak zahvalnosti dobio sam tu nagradu.
Zahvaljujem im se na tome, rade jako dobar posao i izuzetno mi je drago što sam izabran za decembarsku nagrada “Zlatna šapica” – skromno kaže Savara.
Panker u svetu “kung fu” metala, fanovi platili da bi bend otišao na japansku turneju
Iako je u poslednje vreme izuzetno fokusiran na pomoć ugroženim životinjama, Aleksandra prvenstveno znaju kao muzičara, koji sada svira u Ritmu nereda, ali poznat je i po saradnji sa brojnim drugim bendovima.
Iako su njegova prva ljubav uvek bili pank, oi! i hardkor, odlučio je da se oproba i u drugim žanrovima, a sa bendom “Senshi”, koji predstavlja fjužn različitih stilova, imao je prilike da poseti daleki Japan.
– “Senshi” je, da tako kažem, muzika za nindže, možda bih ga najbolje definisao kao kombinaciju “kung fu” metala. Bilo mi je jako zanimljivo sa tehničke strane. To je drugi bend gde sam svirao “na klik”, nakon što sam se oprobao u DreDDup-u 2016. godine. U jedno uvo ide “klik”, a u drugo svi ti semplovi. Bili smo toliko navežbani da smo imali set od 45 minuta bez prestanka – klikneš spejs i “peglaš”. Hteo sam da vidim kako se snalazim u takvoj muzici, jer to je nešto što do tada nisam imao prilike da sviram – taj neki “raga metal”.
Bili smo na dve nedelje na japanskoj turneji. To je u stvari crowdfunding priča, pošto je turneja u Japanu koštala nekih 2,5 miliona dinara (jena) i postojao je sajt na koji su nam fanovi iz Japana uplaćivali novac. Imali su nekih 2-3 meseca da uplate sredstva da bi mi došli na turneju. Mi tad još nismo ni imali album, već samo 3-4 spota – priča nam Savara.
Put u Japan mu je promenio pogled na život
Čim su sredstva prikupljena, brže-bolje su završili album i zaputili se u Japan. Kako kaže, to iskustvo ga je oplemenilo i promenilo mu pogled na život, a kad je video koliko su Japanci solidarni, odlučio je i sam da uplovi u humanitarnu priču.
– Upoznali smo tamo puno dragih ljudi. Japan mi je generalno promenio pogled na život, video sam kako ljudi tamo razmišljaju, koliko su složni – svest im je na nekom potpuno drugom nivou od naših ljudi. Brinu se jedni o drugima, o životinjama, kada ih snađe neka prirodna nepogoda ili katastrofa – uvek su tu jedni za druge.
Tako se i u meni probudila ta humanitarna priča, da i ja probam da pomognem drugima. U Novom Sadu postoji puno ljudi koji se odavno bave humanitarnim radom, ali sam odlučio da i ja doprinesem sopstvenim primerom. U “Senshi”-ju sam takođe i muzički napredovao, jer sam svirao neke stvari za koje mi se ranije nije ukazala prilika. Oprobao sam se u različitim stilovima, ali do tada ne u ovim vodama i hteo sam da vidim gde će me to odvesti – objašnjava Aleksandar.
Nakon što je snimio album sa DMT-om, prvacima novosadske garažne scene, već duže vreme “lupa” u Ritmu nereda, a trenutno su u toku intenzivne probe, jer se spremaju za novu koncertnu sezonu.
– Svirali smo dosta koncerata prošle godine, sad je mala pauza. Probamo redovno, pravimo nove stvari. Album treba da uskoro da izađe, nadam se u prvoj polovini ove godine. Generalno smo spremni za svirke, nadam se da će biti što više koncerata – kaže nam Savara.
Subkultura imala velik uticaj da postane vatreni navijač Čelzija
Pored ljubavi prema muzici i životinjama, poznata je i Aleksandrova ljubav prema engleskom fudbalu, tačnije – Čelziju.
Svojevremeno je vodio sajt srpskih fanova ovog engleskog kluba, a stariji brat, koji je nekad pevao u poznatom novosadskom oi! bendu, inače veliki navijač Njukasla, kao klinca ga je i uveo u magični svet panka i fudbala.
– Brat je dosta uticao na moj životni put, posebno što se tiče muzike – otvorio mi je vrata panka, oi! zvuka i ska muzike – njega su prvo zvali Savara. A ljubav prema Čelziju datira iz te pank/oi! priče. Praktično svaki čovek koji voli tu vrstu muzike, voli i engleski fudbal, a od te subkulture započela je i moja ljubav prema Čelziju.
Ljudi koji imaju veze sa subkulturom u Novom Sadu, uglavnom vole Vest Hem, Milvol i Čelzi, jer su ti klubovi bili najviše u vezi sa bendovima koje smo slušali. Mogli ste da “birate” – da li ćete podržavati Vest Hem zbog Cockney Rejects-a, Čelzi zbog Madness-a ili pevača 4 Skinsa ili Milvol zbog Last Resort-a. To je neka uska povezanost, bilo je – hajde kad već slušam muziku, da malo pratimo i engleski fudbal i tako je i ostalo – priča nam Savara.
Ljubav prema životinjama, panku i Čelziju ostaje zauvek
Iako više ne vodi navijački sajt Čelzija, ljubav prema klubu je ostala zauvek, baš kao i prema muzici i životinjama.
– Kad smo radili sajt srpskih fanova Čelzija, imali smo odličnu ekipu, 10-15 ozbiljnijih i malo starijih likova – imali smo čak i jednog drugara koji je 90-te otišao u London i ostao tamo. I dalje je redovan na stadionima, čak smo radili i zastavu “Over Land and See” sa natpisom “Chelsea Serbia”, koja se može videti na svakoj domaćoj utakmici londonskih plavaca.
Međutim, nismo imali previše ozbiljan pristup, pa je cela priča pala u vodu. Ja sam nekoliko godina vodio taj sajt, forum je bio relativno “živ” i posle je to prestalo. Sada vidim da to rade neki novi klinci, ima dosta fan klubova, ja posmatram čitavu priču sa distance, ali naravno i dalje pratim klub – kaže Savara.
Za kraj nam poručuje da brend ima velikih planova, a pored sajta, planira i otvaranje showroom-a, lokala gde bi ljudi mogli da probaju stvari koje kupuju i eventualno daju neke svoje ideje u pogledu dizajna.
– Brend ima velikih planova na svim frontovima, voleo bih da zaživi priča, ima dosta životinja kojima treba pomoći.
Uhvatio sam se u koštac, zasad su stvari limitirane, ali se nadam da uskoro neće biti, jer što je više prodatih stvari to je i veća pomoć našim krznenim prijateljima – zaključuje Savara razgovor za Luftiku.
Dodaj komentar