7 dokaza da su „The Clash“ najiskreniji bend u istoriji muzike

London Calling je dvostruki i treći po redu album grupe Clash koji je izdan u decembru 1979. u Velikoj Britaniji i u januaru 1980. u SAD-u.  Album je označio grupin kritični i komercijalni proboj.

Osim otvorenog punk-rock stava, sadržao je mnogo širi broj stilova od Clashovih ranijih albuma, sa sofisticiranim pop tekstovima koji se udružuju s elementima rockabilliy-a, pop muzikom iz 1960-ih, lounge muzikom, R&B, ska, rocksteady, hard rock i reggae zvuka u pesmama poput “Train in Vain”, “Clampdown”, “Spanish bombs” , “Jimmy Jazz” i “London Calling”.

Dve ploče po ceni jedne

Album je imao dve ploče, ali je prodavan po ceni jedne; bio je to proizvod diskografske kuće koju je angažovao sam bend.

Zamolili su diskografsku kuću da snime dodatne besplatne singlove na album, i nakon sklapanja dogovora s snimateljima, dali su si zadatak da snime dodatnu ploču s punim trajanjem.

Ovo je bio jedan od prvih pokazatelja proslušateljskog stava sastava, jer im cilj nije bio da zarade novce ili zadovolje izdavače, već dati što više muzike svojim obožavateljima.

Isuviše dobro da bi bilo izostavljeno

Pesma “Train in Vain” je dodana albumu u poslednji čas, nakon što je postignut dogovor s Clashom o snimanju dodatnog snimka za NME flexi disc, a kao što je rekao gitarista Mick Jones: “Ovo je bilo predobro da bi bilo potraćeno samo na NME.”

Posledica ovoga je bila da naslov pesme nije bio štampan na prvom izdanju, iako je tekst “Pesma broj 5 je Train in Vain” napisan na B stranu ploče.

Uprkos tom pokušaju, bilo je dosta zbrke oko naslova pesme i često je naslov bio “Stand by Me”, prema refrenu iz pesme. Ipak, na svakom novom izdanju napisano je “Train in Vain”.

Od škarta do najbolje RNR fotografije

Na naslovnici albuma London Calling je fotografija Penny Smith, a prikazuje Paula Simonona kako razbija svoju bas-gitaru o pozornicu u Palladium-u u New York Cityju 21. septembra 1979.

Slika je okružena tipografijom sličnom onoj na albumu Elvisa Presleya koji nosi njegovo ime.

Sliku je kasnije nomininovao za najbolju rock and roll sliku svih vremena Q Magazin, iako Smith nije htela da se slika koristi. Smatrala je da slika nije tehnički kvalitetna jer je fotografija pomalo izvan fokusa (i zato jer se udaljavala od Paula da ne bude pogođena).

Frontemen benda Joe Strummer ju je ipak uspeo nagovoriti da upotrebi sliku, a slomljeni ostaci Simononove bass gitare se nalaze u kolekciji Rock and Roll Hall of Fame u Clevelandu u Ohiju.

Najbolji album ikada

London calling je predložen za najbolji album godine u The Village’s Voice-ovoj Pazz&Jop kritičkoj kolumni.

1998. čitatelji Q magazina su proglasili London Calling 32. najboljim albumom svih vremena, a časopis ga je stavio na 4. mesto na popisu 100 najboljih britanskih albuma svih vremena.

2001. Tv mreža VH1 stavila ga je na 25. mesto od 100 najboljih albuma.

1989. Rolling Stone časopis ga je proglasio najboljim albumom 80-ih (iako je u V. Britaniji izašao 1979. a u SAD-u 1980.).

2003. album je zauzeo 7. mesto na Rolling Stone-ovoj listi 500 najboljih albuma svih vremena.

Pitchfork Media ga je stavio na drugo mesto među 100 najboljih albuma sedamdesetih.

2004. Entertainment Weekly ga je proglasio najboljim rock albumom ikada. To je takođe jedini album koji je na Metacriticu dobio prosek od 100 od strane raznih kritičarskih medija.

2006. Australian Broadcasting Corporation je napravio popis s namerom da utvrde najdraži album svojih gledaoca. London Calling je bio 26. na listi.

2006. album je TIME časopis odabrao među 100 najboljih albuma ikada.

Legendarni KUD Idijoti u izvedbi subotičkih osnovaca (VIDEO)

Clash Vs Korporacije

Velik broj pesama s albuma je prodan raznim korporacijama u komercijalne svrhe.

Primeri uključuju pesmu “London Calling” u filmovima Umri drugi dan, Bravo Two Zero, u završnoj epizodi četvrte sezone popularne TV serije Prijatelji, u filmu Billy Elliot, u reklami za Jaguar i australijskom proizvođaču cipela, Globe Shoes, koji je prodao ograničen broj cipela s napisanim rečima iz pesme.

Rudy Giuliani je upotrijebio “Rudie Can’t Fail” kao uvodnu pesmu kada je 2002. predstavio kip za MTV Music Video Awards.

Upotreba ovih pesama je iznervirala obožavatelje koji su smatrali da je grupin javni lik predstavnik levičarskog, anti-korporacijskog i anti-trgovinskog pogleda na svet.

Novo izdanje

U januaru 2000. London Calling, kao i ostatak Clashovog kataloga je obnovljen i reizdan.

21. septembra 2004. Epic Records i Legacy Records su predstavili Legacy Edition albuma koji nije sadržavao samo izvorne snimke, nego i The Vanilla Tapes, za koje se govorkalo da su odavno izgubljene, a koje su sadržavale grube sastanke s proba nazvanog po studiju u Londonu gdje se snimalo za album i DVD koji sadrži dokumentarac i podatke o stvaranju albuma.

Politički motivisan i društveno angažovan

Nastavljajući Clashov običaj, album je politički motivisan.

Teme pesama uključuju: slabljenje punk rocka (“London calling”), ovisnost o drogama (“Hateful”), američku narodnu legendu Stagger Leeja (“Wrong ‘Em Boyo”), mladi pobunjenici koji odrastaju i stare (“Four Horseman”), uspon nepravednih političkih režima (“Clampdown”), Španski građanski rat (“Spanish Bombs”), izmučenog američkog glumca Montgomery Clifta (“The Right Profile”), rastuću moć medija i reklama (“Koka Kola”), pa čak i kontracepcijskih sredstava (“Lover Rock”).