U dvorištu kuće na Adicama najpre nas je dočekala Luna, isprva nepoverljiv, ali razdragan pas, a onda su redom pristizali Oliver (gitara), Crveni (bubnjevi), Davor (bas) i Paja (gitara).
Paja: Lunu znam još kad je bila štene.
Toliko se dugo bend “Neprijatelj prelazi zeku” okuplja na probama u studiju “kod Saleta”. Novosadski pankeri albumom “Krv, suze, nojz”, u izdanju diskografske kuće Multimedia Music, zaokružili su deceniju rada u tom sastavu. Petorka koju čine Zoran Gagić, Oliver Popovski, Stefan Pajević, Davorin Vrhovac i Miroslav Crveni proslaviće 10 godina rada, a ujedno promovisati četvrti album 12. novembra u SKCNS Fabrici i gde ćete boljeg povoda da ih posetimo na probi.
Kako sa ove distance gledate na svoje početke u bendu? Da li su oni bili nespretni ili možda previše ambiciozni?
Crveni: Baš sam razmišljao o tome pre neki dan. Uopšte nisu bili ambiciozni. Što je najveći fazon, mi ni sada nismo preterano ambiciozni. Mi samo volimo da sviramo i to je manje-više bio pokretač cele priče. Nije bilo ni nevešto, jer smo bili svi već iskusni u sviračkom smislu.
Paja: Svi smo ranije svirali u nekim drugim bendovima i slučajno smo se skupili da se malo zezamo uz muziku i tako je i dan danas. Izašao je prvi album, dogodilo se nekoliko svirki, dobili smo zanimljiv feedback od publike i to je izrodilo dalju aktivnost. Drugi album pa treći i evo četvrti i došli smo do 10 godina.
Svako od vas je bio u nekom drugom sastavu, ali ova ista petorka se održala svih deset godina. To pokazuje da vam se karakteri dobro slažu, ali zanima me ko tu koga “tlači”.
Paja: Svi svakog međusobno iz raznih razloga (smeh).
Crveni: Svi smo preuzeli neke bitne uloge i svako bendu doprinosi na svoj način. Recimo, Paja, koji ima najviše škole u muzičkom smislu, vodi računa o tome da, kad se prave pesme, aranžmanski sve bude poređano kako treba. Oliver čuje neke stvari koje mi ostali, recimo, ne čujemo, donese neku novu ideju. Davor opet donese neke svoje deonice na basu, on je u pogledu tehnike dobro potkovan. Ja sam preuzeo društvene mreže, na primer. Svi se tu dopunjujemo i prekorevamo.
Sazrevali ste i kao muzičari i kao ljudi u ovom bendu, a jeste li primetili da se, za ovih deset godina, menjao tip publike koji vas sluša? I ko vas sluša sada?
Paja: Stvarno je mešovita publika, teško je izdvojiti neki profil.
Crveni: Čini se da je, po nekoj statistici, grupa koju najviše “gađamo” tu negde između 25 i 45 godina, ali ima i tinejdžera od 15 do 19 godina. Opet, nije ništa bilo ciljano.
Paja: Napravimo neku pesmu, Zoki (vokal) napiše neki tekst i sve zavisi ko će se sa time povezati. Tekstovi su ono što, čini mi se, prvenstveno privlači publiku.
A privukli su i publiku u regionu, i tamo ste česti gosti. Kako tamošnja publika reaguje na vas?
Paja: Sasvim lepo, s obzirom na to da su nas zvali više puta. U Zagrebu, na primer, nastupamo jednom godišnje.
Crveni: Tamo se baš stvorila ekipa koja nas gotivi…
Paja: …i koju mi gotivimo, to su sad već postali naši prijatelji sa kojima se viđamo i mimo svirki. Oni dolaze kod nas, mi kod njih…
Crveni: Kad se negde u regionu tek pojaviš ne možeš, normalno, ništa da očekuješ. Prvi put, niko te ne zna, drugi put kada dođeš bude “e, ove sam već negde čuo”. Treći put već možeš nešto da napraviš, jer se širi od uha do uha kako neki bend zvuči.
Paja: Pogotovo što je naziv benda specifičan, ljudi ga zapamte. Gde god da smo nastupali uglavnom dođu ljudi koji se i sami bave muzikom iz hobija i ljubavi i to su ljudi sa kojima imamo puno toga zajedničkog. Tamo uvek naiđemo na prijatelje.
A koliko je, iz vašeg iskustva, teško biti prorok u svom selu?
Paja: Hm, hm, hm… Dosta je teško (smeh) Ne znam, mi nismo deo nikakve šire udružene ekipe bendova ni organizacija, sa svima smo u dobrim odnosima, ali jednostavno, radimo neku svoju priču. Nailazili smo ipak na dosta podrške od nekih ljudi i uspevali smo da uradimo šta hoćemo. I to nam je sasvim dosta.
Crveni: Imali smo sreću da smo jedne godine ostali bez karata kada smo nastupali u Crnoj kući. Mislim da je u pitanju bio drugi album. Onda smo opet jedne godine svirali u Crnoj kući u junu, toliko je bilo gužva i toliko je bilo toplo da su ljudi non-stop cirkulisali unutra-napolje i non-stop je bilo puno. Tako da, šta znam, bude svega. Sad se nadamo da će na ovaj nastup u Fabrici doći (smeh).
Paja: Mi prvenstveno volimo da sviramo i ovih deset godina to pokazuje. Mislim da ljudi osećaju tu energiju, da je sve apsolutno prirodno bez motiva za bilo čim drugim osim za dobrim zezanjem.
I ti ljudi kažu da ste bend koji bolje zvuči uživo. Koliko je to kompliment?
Paja: To je najbolji kompliment. Da snimiš neki vrhunski album treba ti brdo para i mi nismo neki vrhunski studijski muzičari, ovo je drugačija sfera sviranja. Uživo imamo energiju koja kulja iz nas i to se oseti. Vežbamo dovoljno često, da kažemo da u prethodnih osam godina imamo dve probe nedeljno, tako da smo postali dobra celina.
Crveni: Ja, recimo, to pripisujem hemiji koja vlada onog momenta kad krenemo sa pesmom. Ne bi ovo trajalo toliko dugo da nije dobro. Ako se ne osećaš dobro u društvu u kojem si, nećeš sigurno tu ostajati. Mi najviše proizvodimo buku kad smo zajedno i ta buka očigledno svima prija. Ljudi, čini se, i prepoznaju to da smo na bini totalno prirodni. Pogrešimo i zezamo se, čak nas prozivaju da smo stand-up bend, imamo te momente između pesama…
Paja: Volimo da lupetamo gluposti.
Crveni: Još samo ja da nabavim mikrofon, pošto sam ovako utišan.
Paja: S tim ćemo sačekati (smeh). Još jedna zanimljivost koju nam je iskustvo pokazalo – mi smo se, što nije slučaj sa drugim bendovima u kojima smo pojedinačno bili, upoznali da bismo svirali zajedno. Kroz sviranje i iz ljubavi prema istoj vrsti muzike postali smo prijatelji i zato to toliko traje. Mislim da je to ključ dugovečnosti.
Recenzija kaže da niste ni u ovom četvrtom albumu “Krv, suze, nojz” odstupali od svog prepoznatljivog zvuka, ali vi za njega kažete da je najličniji. Zbog čega?
Crveni: Zoki bi najbolje mogao da odgovori na ovo pitanje, ali ja ću evo pokušati u njegovo ime…
Paja: Pošto on nije sa nama, na boljem je mestu. Kod kuće. (smeh)
Crveni: Svašta se izdešavalo u poslednje tri godine. Između ostalog, njih trojica su postali tate. Zoki je pisao o svojim emocijama u periodu kada je trebalo da postane otac i u tom smislu je taj album najličniji.
Paja: A ono što nam se u životima dešavalo odrazilo se i na muziku. Smišljali smo kako ćemo, šta ćemo i odluka je pala na to da album snimimo uživo. Daleko je to od produkcijski savršenog, ali nama je taj album toliko drag, jer imamo utisak da smo najbolje izvukli energiju iz nas samih.
Takav utisak stekli su i oni koji su imali priliku da poslušaju album, a uživo će ga čuti i 12. novembra, u Fabrici. Za kraj vam neću postaviti ono banalno pitanje “Gde vidite sebe za novih deset godina”, nego ću vas pitati gde vidite sebe posle te svirke. Hoće li biti nekog aftera ili to više ne dozvoljavaju nove životne uloge?
Paja: Hoćemo kod Šuje u Fridu?
Crveni: Smislićemo nešto (smeh). Šalu na stranu, nikad ovo nisam gledao kao na cilj koji moram da dostignem. Ovo je nešto što samo sebe nadgrađuje.
Paja: Nešto poput obaveze, kao kad ljudi idu u teretanu ili na fudbal, to je nama proba. Nešto što ti je deo svakodnevnog života i čemu se raduješ.
Crveni: Navešću sebe kao primer, koliko je dobro što sam bio najgori u bendu (smeh).
Paja: Jeste, istina je…
Crveni: …sve to što se dešavalo u okviru benda teralo me je da maksimalno dam sebe i da što više vežbam, da bi to na kraju bilo što kvalitetnije. Jer ako sam već krenuo u to, zašto bih sad odustajao. A bilo bi mi, na kraju krajeva, glupo da me opet izbace iz benda (smeh).
Da mene ne bi izbacili iz studija koji im je, kako kažu, kao druga kuća, pošto je sat otkucao početak probe, razgovor smo priveli kraju. Na vreme je stigao i frontmen, Zoki, još jedan novopečeni tata u “Zeki” i svirka je mogla da počne. Biće bučno u toj Fabrici.
Novi Sad kroz naočare starih pankera: Poslednja stanica „Bistro“ i buđenje starih snaga
Dodaj komentar