Zločin je i nekažnjavanje zločina: „Zločin i kazna“ 10. marta premijerno u Novom Sadu (FOTO)

Živimo u paklenom vremenu, svakodnevno okruženi zločinima koji neretko prolaze nekažnjeno, u društvu koje je potpuno izgubilo moralni kompas.

Zato se moramo zapitati – šta je zločin danas, sledi li posle svakog zločina kazna, biva li kažnjen svaki počinilac zločina ili se pak samo – nečinjenjem – kažnjavaju žrtve?

Zašto se neki zločini relativizuju u zavisnosti od socijalnih i kulturnih okvira u kojima su ljudi situirani?

Zašto, ako relativizam nudi najozbiljnije argumente protiv moralne odgovornosti?

To su samo neka od pitanja kojima se bavila ekipa predstave „Zločin i kazna“, čija će premijera biti 10. marta u Novom Sadu, na sceni Pozorišta mladih.

Predstava, inspirisana romanom F. M. Dostojevskog, u režiji Emilije Mrdaković, lutkarska je, interaktivna, monodrama za srednjoškolce.

Igraće se na Maloj sceni, od 20 sati. Prve reprize su 15. i 22. marta.

Raskoljnikova igra Aleksandar Milković, a Sonju (putem videa) – Dragana Ilić. Autorka dramatizacije je Teodora Marković.

Scenografkinje su Emilija Mrdaković i Milica Grbić Komazec, koja je dizajnirala kostime i lutke. Aleksej Mrdaković je komponovao muziku, a scenski pokret osmislila je Ista Stepanov.

Dajdžestiranje…

Autorski dvojac Emilija Mrdaković i Aleksandar Milković upustili su se u ovu vrstu pozorišnog istraživanja, inspirisani zaokupljenošću srednjoškolaca internetom, koja ih je dovela do lakog pristupa raznim informacijama i temama, čime ih je istovremeno udaljila od čitanja knjiga.

Srednjoškolci lektiru čitaju mahom na netu, prepričanu i skraćenu, retko kada pročitaju celu knjigu.

Imajući u vidu da pozorište ima, pre svega, edukativni karakter, Mrdaković i Milković odlučili su da, kroz interaktivnu pozorišnu formu, srednjoškolcima približe jednu od najtežih lektira, učine je zanimljivom i pomognu im da shvate slojevitost dela F. M. Dostojevskog.

Raskoljnikove šeme svuda oko nas

Naša deca danas, nažalost, žive u vremenu u kojem je zločin postao svakodnevica, u kojem nas mediji, nemilosrdno, gotovo bukvalno, dave informacijama o raznim užasnim događajima iz celog sveta i slikama ljudskog beznađa i besa.

Polazeći od tih premisa, autorski dvojac je pokušao da dokuči da li je svaki zločin praćen kaznom, a nastojao je i da rasplete sve tragove Raskoljnikovih „šema“ u savremenom društvu.

Na koncu, pokušao je da otkrije, ima li moralnog preobražaja danas, ima li pokajanja?

Nemi svedoci relativizacije

– Svako mentalno sposobno ljudsko biće, bilo kada i bilo gde, ima dužnost da shvati kako je povređivanje drugog ljudskog bića moralna činjenica. Međutim, stvari nisu ovako jednostavne ni danas, u vremenu u kom živimo, a verujem da nisu bile ni u prošlosti, što nam dokazuje i istorija. Naravno, svi ćemo mi, kao ljudska bića, prihvatiti da su ubijanje i drugi oblici fizičkog, moralnog i materijalnog povređivanja nevinih ljudi nesumnjivo pogrešni.

Ipak, često smo svedoci relativizovanja koje prevlada u zavisnosti od socijalnih i kulturnih okvira u kojima su ljudi situirani. Relativizam nudi najozbiljnije argumente protiv moralne odgovornosti. Mislim da je važno da ozbiljno razmislimo, zašto je danas ovo pitanje toliko bolno i nerešivo sagledavajući našu realnost na globalnom nivou. Roman “Zločin i kazna “ je genijalno književno delo jer daje na neki – čak i “intiman“ – način odgovor na pitanje – Šta uopšte danas znači zločin? Ali u svakom slučaju danas je zločin, pored izvršenog zločina, i nekažnjavanje – ističe rediteljka Emilija Mrdaković.

Kakav primer dajemo deci?

Ona se istovremeno zapitala kakav primer dajemo deci i na koji način želimo da ih nekim stvarima naučimo.

– Često im nesvesno pokazujemo kako da sebi olakšaju život u svakom smislu, da što manje daju od sebe, da se ne troše previše za druge, da što manje razmišljaju, a da istovremeno očekuju i dobijaju stalno ono što žele… To većinu njih čini površnim, nezainteresovanim prema svemu u životu, uz stalno očekivanje da ono što zamisle – mora da se stvori sad i odmah.

Oni, ili rastu pod staklenim zvonom, ili su prepušteni sami sebi. U realnosti se to reflektuje tako što se izgubi odgovornost i odnos prema moralnim vrednostima, te osvešćeno ponašanje u društvu. Težnja za još materijalnih stvari može da postane nezasita, da liši osobu svake radosti i svesti, ali, s druge strane, mladi ljudi imaju veliki potencijal i sposobnosti koji treba da razvijaju, da se što više edukuju, da stvore naviku da čitaju – objašnjava ona.

Da li živimo u nadrealnom svetu?

Emilija objašnjava da je, radeći na romanu i predstavi “Zločin i kazna“ želela da zainteresuje mlade da uzmu posle toga roman i da ga pročitaju u celosti.

– Iako je napisan pre više od 200 godina, u romanu se mogu pronaći moderni elementi. Glavni problem koji Raskoljnikov oseća je potraga za sopstvom, identitetom. U toj potrazi, junak se otuđuje od sveta. On je presekao sve veze sa porodicom, prijateljima i okruženjem. Takođe, Raskoljnikov ne zna koliko je tačno vremena prošlo otkako je upao u bunilo, a ne zna ni čitalac, što znači da se uvodi kategorija subjektivnog vremena. To znači da se vreme više ne sagledava objektivno, nego onako kako ga vidi junak.

Još jedan od bitnijih elemenata modernizma je prikazivanje unutrašnjeg sveta junaka. Halucinacije, bunilo, anksioznost, griža savesti, strah, sveukupne nesvesne čovekove radnje se opisuju i stavljaju u književno delo. Dostojevski nas zaista dovodi do toga, i pušta nas, da osetimo zločin svim porama našeg bića. On izražava svoje viđenje prirode čoveka, njegove svrhe i zakona kojima je on kao ličnost potčinjen. Da li živimo u nadrealnom svetu? Ne mislim tako, ali ga često tako doživljavamo. Predstava „Zločin i kazna“ je u tom smislu naš autorski prikaz romana – kaže Mrdaković.

Sistemsko urušavanje edukacije

Svoje viđenje podelio je i glumac Aleksandar Milković, koji tumači lik Raskoljnikova.

– Iako se, na pitanje kako se živi u društvu potpuno poremećenih vrednosti, odgovor „teško“ nekako sam nameće, i to ne samo u pozorištu, umetnosti, Novom Sadu ili u Srbiji, zaista bih želeo da probam da zadržim optimizam. Naime, nisu samo neke osnovne moralne vrednosti dovedene u pitanje, stiče se utisak da je postalo nemoguće nekom i skrenuti pažnju da možda greši u svojim stavovima.

Lično, glavni problem vidim u sistemskom urušavanju edukacije u svim sferama jednog društva. Ako dozvolite da edukovani profesionalci napuste zemlju zbog malih primanja, a zamenite ih nekompetentnim kadrom, onda ne možete da se uzdate u svoje obrazovanje, svoje lekare, svoje sudije, svoje ljude – kaže Milković.

Život u svetu bez moralnog kompasa

On ističe da deca i mladi to uviđaju i njihovi uzori nisu više oni koji bi trebalo da budu, već naprotiv – ljudi čija se zanimanja vezuju isključivo za prisustvo na društvenim mrežama i rijalitijima, koji često nemaju nikakvu stručnost, ni znanje, ni veštinu.

– I tu današnji mladi imaju jednu sličnost sa Raskoljnikovim, glavnim junakom romana Fjodora Dostojevskog. On, student prava, vrlo brzo shvata da sistem ne funkcioniše na vrednostima i moralnim načelima i napušta fakultet. Okreće se „većoj ideji“. Međutim, kod Dostojevskog je vrlo jasno, od početka do kraja romana, šta je moralno i ispravno, iako Raskoljnikov to pokušava svojim intelektom da relativizuje.

I nakon počinjenog zločina, vera je njegovo spasenje i roman se završava „preporodom ljudske duše“, zbog čega i želim da ostanem pozitivan u odgovoru na pitanje, kako se uopšte živi danas u ovakvom svetu? Ako je Raskoljnikov uspeo da pronađe utočište za svoju dušu, želim da verujem da možemo i svi mi. Za početak – možemo predstavom da otvorimo ovu temu i postavimo pitanje – objašnjava Aleksandar.

S ljubavlju i pažnjom – iz individualne oaze…

– A kako se obraćati današnjoj deci i mladima, kako ih privoleti da biraju znanje, ljubav i odgovornost, s tim pitanjima, kao otac dvoje dece, živim iz dana u dan. I nažalost, nemam drugog odgovora do onog najočiglednijeg: ljubav i pažnja kreću od nas, odraslih, koje zbog surovosti kapitalističkog, (skoro apokaliptičnog) društva, nemamo kad, ni kako da sprovedemo. Šteta je što nema mnogo sistemske podrške za bavljenje decom i mladima.

S druge strane, ja sam, poput Raskoljnikova, napustio studije prava, jer sam se bojao da ću jednog dana morati da budem profesionalac i da branim zločinca koji je kriv. Zato danas igram zločinca koji traži iskupljenje svoje duše. I pristupam ovoj predstavi s mnogo ljubavi i poštovanja prema piscu i prema publici, a nekad je toliko sasvim dovoljno. Iako okolnosti govore drugačije iz dana u dan, moramo krenuti od neke svoje, indivudualne oaze – objašnjava Milković.

Tajna je u motivima zločina

Na kraju je svoje viđenje ponudio i kompozitor Aleksej Mrdaković.

– Roman sam pročitao u srednjoj školi. Nisam očekivao da je tako zanimljiv. Na maturi sam dobio temu “Može li zločin ispraviti društvene nepravde”. Kada sam dobio zadatak da pišem muziku za predstavu “ Zločin i kazna”, setio sam se rečenica kojima smo ga komentarisali na času: “Raskoljnikov nije običan, siromašan student, već izvanredna ličnost velikih razmera. On je osoba koja, poput Hamleta, pokušava preuzeti zastrašujući zadatak prekrajanja sveta. Tajna romana ne leži u zločinu, već u motivima zločina…“.

To me je do izvesne mere pokrenulo da odaberem stil muzike i forme koje bi odgovarale samoj predstavi. Izabrao sam kvartet i hor, kao dve glavne kompozicije i odlučio da koristim atonalan i tonalan način komponovanja, jer u atonalnoj muzici je odsutna funkcionalna harmonija kao glavni strukturalni element, a kasnije se, kroz kompozicije, javljaju i tonalni elementi. Učinilo mi se to adekvatnim za predstavljanje glavnog junaka romana – Raskoljnikova, u kome nema sklada u harmoniji njegove ličnosti. Jedan deo njega je mračan, teskoban, a drugi ranjiv, emotivan, saosećajan. Probao sam sve to da prikažem kroz muziku, razne zvukove i efekte. Videćemo već na premijeri u kojoj sam meri u tome uspeo – kaže Mrdaković.