Predsednik Srbije Aleksandar Vučić obradovao je naciju novim prognozama o Srbiju i svetu. Nema više slatkih obećanja, nema dve do tri godine i bićemo prvaci sveta u životnom standardu, nema strpite se građani samo još malo, ali samo još malo i ekonomski tigar svečano ulazi u zlatno doba…
Zlatno doba je prošlo, samo nas još niko zvanično nije o tome obavestio. Prvi to pokušava dragi nam predsednik, ali mu je teško da to prevali preko svojih čuvenih usana.
Srećom, narodu duhovitost pravi membranu od crnih vesti i prognoza, pa se na mrežama mogu pročitati genijalni izlivi našeg prepoznatljivog humora.
“Kako mu se smenjuju dijagnoze, tako i prognoze.”
“I pokvaren sat bude tačan dva puta tokom dana.”
“Vučkili, oćeš li se odlučiti – je l’ nam je bolje nego ikad ili teže nego ikad?”
“Isto nam je nego ikad.”
“Sto smo živeli lepo, živeli smo… Zlatno doba je prošlo, sad kreće kriza!”
“Ovog lika plaća lobi psihoterapeuta. Navlači im klijente kao niko nikada.”
Tuđa MUKA svrab ne češe
Dosta smo se tešili time da će Evropljani konačno dočekati ono što smo mi prošli devedesetih. Tuđa muka svrab ne češe, remastirana je verzija one stare narodne „tuđa ruka svrab ne češe“.
S obzirom da tuđa muka taj naš konstantan svrab, taj osip siromaštva ne može da izleči, mi se sada, po rečima srpskog Nostradamusa, spremamo za „period teži i od onog iz devedesetih“.
– Ostaje pitanje gde ćemo mi Srbi, šta ćemo sa sobom. Hoćemo li uspeti da sačuvamo i levu i desnu obalu Dunava za sebe i svoj narod, a ne za nekog drugog. To treba da nam bude najvažnija stvar i da sa tim zavetom i amanetom gledamo u budućnost – rekao je Aleksandar Vučić uz nedvosmislen zaključak:
“Strah me je veći nego ikada od onoga što se pred Srbijom nalazi.”
Vlada Strah i kraj zlatnog doba
Gotovo je sa prosperitetom i zlatnim standardom. Umesto „happy“ obećanja o svetlijoj budućnosti, očekuju nas „Aktuelnosti“ i život u ružičastom mraku u kojem vladaju strah, panika i sva moguća mentalna oboljenja.
Kratak je put od prosperiteta do propasti, možda to bude najvažnija lekcija koju ćemo izučavati prilikom sumiranja naprednjačke pustoši kada nas jednom udostoje i siđu sa vlasti.
Zlatno je prošlo, spremite se za ledeno doba. Uspeli smo u vremenima kada je električna energija ključan resurs da dovedemo EPS u tužnu situaciju koja zahteva dodatni uvoz struje, umesto da smo vodili računa o svojoj imovini i bili spremni da tu struju mi izvozimo po ogromnim cenama koje su sada na snazi.
To je to domaćinsko ponašanje kojim se hvali predsednik Srbije, a onda na mestu direktora EPS-a godinama neguje ono nešto što pod pojedinim uglom gledanja može asocirati na čoveka. To nešto je EPS zajedno sa Zoranom Mihajlović doveo do naše sramote da u 21. veku, Srbija bez bombardovanja, rata na svojoj teritoriji i hiperinflacije strahuje da će ponovo morati kroz restrikcije.
Istorija se ponavlja, kažu, kolo sreće se okreće, takođe blebeću, ali nama se taj točak malo previše izokretao. Toliko nam se greške ponavljaju da ove najave o povratku devedesetih nisu nagovestile ništa što već ne živimo.
Na vlasti su SPS i uznapredovali kadrovi nekada snažne Srpske radikalne stranke. Na televiziji su Kristijan Golubović, Šešelj i Vendi, a fali samo pokojni Minimaks da nam medijska puzla bude kompletirana.
U mom Partizanu godinama se iživljava vaskrsli Vučela, a sa druge strane brda vedri i oblači Terza, čovek koji je umakao sa Interpolove poternice.
Ne daj bože nikome te devedesete
Kada predsednik države, jedina institucija izvršne vlasti sa ozvaničenim mandatom, izjavi da nas čeka gori period nego devedesetih, šta to može podrazumevati?
Rat, nestašice svega – od hrane do struje, eksploziju kriminala, šverc, smrt koja preovlađuje, proterivanja, kolone, suze i patnju. Ekonomski tigar oblači uniformu i ulazi u gardu nekog novog Arkana za vreme vlasti SPS-a i šifrovanog SRS-a kodnog imena SNS.
Demokratski smo izabrali ovakvu sudbinu i odlučno zaslepljeni idemo ka ambisu.
Pre nekoliko nedelja predsednik je govorio kako će nam biti najgore od 40-ih godina prošlog veka. Po najnovijim predviđanjima, sad smo već u devedesetim, a onda bi nakon te nesrećne ’99. po redu vožnje morao doći i neki novi, redizajnirani 5. oktobar koji neće predvoditi Velja Ilić, Nenad Čanak, Nebojša Čović i ostali traktorski jahači apokalipse.
Oni spadaju u isti korpus profiterskih ličnosti iz poslednje decenije XX veka iz koje nikada nismo ni izašli. Toliko smo se uživeli u te proklete vesele devedesete da nismo ni osetili to Vučićevo zlatno doba. Šteta, nije nam se dalo.
Rat u Ukrajini je zapravo napad na Vučića.
Dodaj komentar