Kad nam potonu sve lađe i pomislimo da više nema nade, život nas na hiljadu načina demantuje darujući nam nove, neslućene mogućnosti. Naš proslavljeni paraolimpijac Zlatko Kesler, stonoteniser svetskog kalibra, uverio se da su putevi Gospodnji zaista nedokučivi i da i te kako ima smisla nastaviti dalje uprkos tome što se prepreke čine nepremostivim.
Porazna dijagnoza
Te kobne nedelje, pre tačno trideset četiri godine, krenuo je iz rodnog Bača na fudbalsku utakmicu u Bačku Palanku i iznenada mu je pred auto istrčao pas. Pokušao je da ga izbegne i završio je u jarku, nakon čega je s teškom povredom kičme hitno prebačen bolnicu u Beogradu. Uprkos tome što nije osećao noge, bio je uveren da će se oporaviti i da je pitanje vremena kada će ponovo istrčati na teren. Nažalost, bio je u velikoj zabludi. Lekari su mu posle nekog vremena saopštili užasnu istinu: došlo je do potpunog prekida nervnih puteva koji kontrolišu donji deo tela i ceo život će provesti u invalidskim kolicima.
Na ivici
„U početku nisam mogao da se pomirim sa sudbinom. Imao sam samo 23 godine i saznanje da više nikada neću hodati potpuno me je slomilo. Ležao sam u bolnici i kroz glavu mi je prolazilo da bi najbolje bilo da se ubijem. Molio sam prijatelje da mi donesu pištolj, naravno, odbili su, pa sam pokušao lekovima. Sva sreća, pa nisam uspeo“, priča Zlatko o agoniji kroz koju je prolazio.
Svetlo u tunelu
Posle prvobitnog šoka i depresije, skupio je snage da krene dalje.
„Počeo sam da otkrivam da su mi neke stvari dostupne bez obzira na to što ne mogu da pokrećem noge, recimo, vožnja automobila sa ručnim komandama. Malo, pomalo, i počeo sam da vozim kola. Tako je bilo i sa sportom. Pre nesreće, desetak godina sam rekreativno igrao stoni tenis, i to prilično dobro, ali mi ni na kraj pameti nije bilo da bih ponovo mogao uzeti reket u ruke. A kad sam odlučio da probam, više ga nisam ispuštao. Postajao sam sve bolji i u jednom trenutku shvatio sam da ću ceo život posvetiti stonom tenisu.“
Uspeh za uspehom
Usledio je poziv iz reprezentacije s kojom je krajem osamdesetih počeo da niže pobede na evropskim i svetskim prvenstvima, odakle je tadašnjoj Jugoslaviji doneo pregršt zlatnih i srebrnih medelja. Na svojoj prvoj paraolimpijadi, u Barseloni 1992. godine, zbog sankcija je učestvovao pod zastavom Međunarodnog olimpijskog komiteta i nije ga bilo u defileu, što mu je vrlo teško palo. Osvojio je bronzu i zarekao se da će iz Atlante doneti zlato. Tako je i bilo a u Baču ga je dočekalo nekoliko hiljada ljudi koji su s oduševljenjem pozdravljali svog prvaka.
Potom je Srbiji doneo srebro iz Sidneja i bronzu iz Atine, u Londonu se ponovo popeo na postolje sa srebrnom medaljom oko vrata, u međuvremenu je pobedio na svetskom i dva evropska prvenstva.
„Dosta je bilo“, izjavio je Zlatko posle Londona. „To je bila moja poslednja paraolimpijada, treba ustupiti mesto mlađima“.
Novi izazov
No, sportski div, naš najuspešniji paraolimpijac svih vremena, daleko je od penzije: kao selektor stonoteniske reprezentacije vratio se prošle godine pun ponosa sa paraolimpijade u Rio de Žaneiru, gde su njegovi puleni osvojili čak četiri medalje – zlatnu, srebrnu i dve bronzane, što je najveći uspeh u istoriji našeg paraolipijskog sporta.
Vratimo se sada na početak priče: sudbina nam negde uzme, a negde nas bogato nagradi, prisetimo se toga svaki put kada nam potonu sve lađe. Zlatko je uspeo da se vrati na obalu i ponovo sagradi svoju flotu, mnogo veću, lepšu – i jaču.
Dodaj komentar