Odluka o osamostaljenju nikada nije laka, pogotovo ako živite u Srbiji. Brojni su razlozi zbog kojih srpska omladina sve češće odlučuje da ostane u roditeljskom domu, a najčešći su svakako finansijske prirode.
Brojke pokazuju da, da bi neko mogao da vodi samostalan život u gradovima poput Niša, Leskovca ili Vranja, mora da ima mesečne prihode od najmanje 50.000 dinara, dok je u Beogradu potrebno još najmanje desetak hiljada dinara više, piše Blic.
Osnovne potrebe
Cena zakupa pristojne garsonjere ili manjeg stana u manjim gradovima kreće se oko 15.000 dinara, dok se u glavnom gradu pristojan stan teško može naći za manje od 200 evra.
Komunalije su još između 10.000 i 15.000 dinara, a potreban je i novac za život, kupovinu hrane, odeće i po koji izlazak.
Brojka od 50.000-60.000 dinara zadovoljava, dakle, samo osnovne potrebe, dok bi za putovanja i šoping, trebalo da se zarađuje barem još toliko.
Mladima je zbog svega toga mnogo lakše da ostaju u roditeljskim domovima.
U evropskom vrhu
Dok u Finskoj s roditeljima živi samo 20 odsto ljudi starih od 18 i 34 godine, u Danskoj još i manje, 19 odsto, dotle u Srbiji dom u kom su odrasli nije napustilo čak 70 odsto mladih, a u Hrvatskoj 73 odsto, pokazuju podaci Eurostata.
Prema podacima sa poslednjeg popisa u Srbiji ima 293.236 starijih od 30 godina koji nikad nisu bili u braku i žive sa roditeljima. Od tog broja mnogo je više muškaraca, čak 203.403, naspram 89.833 žene.
To je više od šest odsto stanovnika, što nas svrstava u sam vrh Evrope.
Dome, slatki dome
Marjan B. (35) iz Novog Sada kaže da živi sa roditeljima zato što mora, mala plata ne nudi mu samostalnost.
– Radim u jednoj novosadskoj fabrici i nešto sa strane prevodim. Plata je oko 30.000 dinara. Možda ja nisam izabrao dobar posao ili ne umem da se snađem, ali ako iznajmim stan i platim režije neće mi ostati ništa.
Živeo sam nekoliko puta samostalno sa devojkom kada smo bili u vezi, ali trenutno sam sam i vratio sam se kući. Imam svoju sobu i mir, roditelje volim, kao i oni mene, i ne vidim tu nikakav problem – priča Marjan B.
S druge strane, tačno deset godina mlađi Nenad Kojić od 19 godine živi samostalno. Došao je u Novi Sad iz Valjeva na studije, ubrzo se zaposlio i danas radi za jednu američku IT kompaniju.
– Još na studijama sam dobio stipendiju i ubrzo krenuo da radim za prvog poslodavca. Čim sam uspeo da preguram mesec sam, a to je bilo pre jedno četiri godine, više nisam tražio novac od roditelja. Živim sam i u tome uživam.
Imao sam sreće što sam našao dobar posao. Imam dovoljno novca, jedini je problem peglanje, drugo sve ide lagano – kaže naš sagovornik.
I tradicija razlog za zajednički život
Naravno, ima i onih koji kažu da postoje i tradicionalni razlozi za neodlazak od kuće. Dušan Vasković (34) iz Merošine kod Niša živi u roditeljskom domu i nada se da će u njemu odrastati i njegova deca.
– Nisam se odselio. Živim u podičnoj kući, tradicija je da ostajemo u porodičnom domu, što se meni lično dopada. Brat i ja smo četvrta generacija u kući, a planiramo da tu žive i naša deca.
Jedini razlog zbog koga bi se osamostalio i odselio je možda taj što je u pitanju malo mesto u kome može biti dosadno mladima.
S druge strane, porodična kuća daje brojne prednosti, troškovi su manji, dele se na veći broj članova, svako od nas ima svoj deo privatnosti.
U razgovoru sa prijateljima koji žive sami, zaključujem da rade samo za račune, i još nešto malo, i da ih roditelji pomažu. Da bi neko živeo pristojno, potrebno je imati oko 500 evra prihoda svakog meseca.
Kod nas na jugu, svi znamo koliko je to nerealno, objašnjava Vasković.
„Lenj sam i odgovara mi da smo zajedno“
S. M. (44) iz Subotice živi sa roditeljima, a pod njihovim krovom nije bio jedino dok je studirao.
On je apsolvent filozofije i bavi se aktivno kreativnim videom. Na pitanje zašto živi sa roditeljima uz osmeh priča da nema problem da ispriča „svoju muku“.
– Svaka medalja ima i dobru i lošu stranu. Sa jedne strane život sa roditeljima mi obezbeđuje komfor i komociju, ali sa druge strane to zaista nije dobro. Situacija sama po sebi nije dobra. Ali ne treba zbog toga osuđivati ljude.
Finansijski sam potpuno nezavistan. Po potrebi pomažem, ali najveći razlog mog ostanka uz roditelje je što mi odgovara komfor koji imam. Mnogi će reći da je lenjost u pitanju i to je tačno.
Priznajem, mrzi me da obavljam kućne poslove sam za sebe, lakše mi je ovako. Sada sam već navikao na ovu situaciju, ali naravno da bih mogao sve da radim i za sebe i drugu osobu – kaže on.
Nije se ženio i smatra da nije isto živeti sa roditeljima kada si u braku ili ako si sam.
– Previše je u modernom životu prepreka i izazova za razliku od nekada, u vreme tradicionalnih brakova. Danas potrošačko društvo postavlja takve zahteve koje ne možemo ispuniti, težimo nekom savršenstvu, nečemu boljem, i stalno nismo zadovoljni i neko nije sa nama zadovoljan.
Nemam trenutno uopšte problema, treba samo da se odselim i oženim, ali ja ne želim da se odselim i budem sam. Verovatno grešim – iskren je mladić.
Plata daleko od dovoljne za iznajmljivanje stana
Marko Andrejević ima 29 godina i živi u zajednici sa roditeljima, suprugom i ćerkicom. Razlog zašto je sa suprugom i detetom ostao u porodičnoj kući je na prvom mestu ekonomske prirode, ali nije i jedini.
– Supruga ne radi, imamo dete a moja plata je daleko od dovoljne da bismo iznajmili stan ili razmišljali o zidanju sopstvene kuće. Dragocena je pomoć koju dobijamo od roditelja, ne mislim u finansijskom, već u svakom drugom smislu.
Delimo poslove, dogovaramo se oko svega, baba i deda čuvaju unuku ako mi imamo obaveza, poslovnih ili privatnih jer nema slobodnih mesta u vrtiću. Trudimo se da zajedno radimo i neke sezonske poslove što nam mnogo znači za budžet. Tako da život sa roditeljima u ovim godinama ima i svoje dobre strane.
Sigurno je da bismo se odvojili i živeli samostalno, ali ekonomske prilike nam to ne dozvoljavaju – kaže Andrejević.
Psihoterapeut: Decu previše vezujemo za sebe
Aleksandar Šibul psihoterapeut i porodični terapeut kaže da su dva faktora u ovoj priči ključna, novac jeste jedan od njih, ali nije važniji od provog.
– Pre svega, tu je naša tradicija da decu previše vezujemo za sebe. Tu prelazimo granicu, puštamo ih tek onda kada nađu posao i potpuno se srede.
Severnjaci su tu hladniji i praktičniji, guraju decu da se što ranije osamnostale. Preterano vezivanje na prvom mestu, pa tek onda nedostatak novca – rekao je Šibul.
Kako dodaje, u svom radu svedočio je mnogo puta kako porodice imaju para, čak i više stanova, ali deca još žive sa roditeljima.
Dodaj komentar