Trend odlaska sa Balkana u stalnom je porastu godinama unazad. Osim iz Srbije, veliki broj ljudi je odlučio da napusti i Hrvatsku i sreću potraži na Zapadu. Jedna hrvatska porodica je za magazin Gloria podelila svoje utiske o životu u Danskoj.
Nemačka, Irska, Švicarska, Skandinavske zemlje… svako od nas ima barem jednog prijatelja ili poznanika koji je napustio Hrvatsku i sreću potražio negde vani, što zbog nemogućnosti pronalaska posla, što zbog opšteg nezadovoljstva trenutnim stanjem u zemlji.
Na ovaj potez odlučila se i mlada porodica iz Vukovara. Supružnici Karolina i Josip u Hrvatskoj nisu radili u struci i sasvim slučajno odlučili su se na život u inostranstvu, s tromesečnom ćerkom Korinom, piše Gloria.
– Prijatelja koji je duže radio u Danskoj sam u šali pitao – ‘ima li posla za mene?’, a nakon nekoliko nedelja shvatio sam da bi to mogla biti i dobra ideja. Zbog tek rođene ćerke to je bio riskantniji potez pa smo dobro morali promisliti – priča Josip Dević, inače tehničar za računare koji je radio kao fitness trener i obezbeđene u kasinu.
Supruga Karolina radila je u ugostiteljstvu, iako je po struci geološki tehničar.
Svoj život su odlučili promeniti i kao i mnogi, spakovali su kofere. Njihova destinacija bila je Danska, glavni grad Kopenhagen, gde su odselili iz Zagreba u kojem su do tada živeli i radili.
Na njihove običaje, kaže, bilo se lako naviknuti i nisu ništa „čudniji“ od nas, osim što su puno oprezniji, smatra Josip i dodaje da nema kuće koja nije opremljena dobrim bezbednosnim sistemom, u kojem su obavezne i kamere.
Ono u čemu leži glavni problem su predrasude, veće nego što su to očekivali.
– Problem s predrasudama je ogroman, pogotovo za nekoga ko ne priča danski. Ako ste turista i pričate engleski prihvaćeni ste sto posto pa komunikacija nije problem, ali čim se sazna da ste u Dansku došli živeti i raditi, njihov stav postaje odbojan i ponekad grub. Ne mogu reći u svakom slučaju, ali smo to mogli doživeti u barem u pola kontakata koje smo ostvarili – priča nam Josip.
– Mi smo igrom slučaja došli iz Zagreba u Kopenhagen, tako da smo konkretno mogli uporediti dva glavna grada. Noćni život je puno življi, to sam mogao primetiti dok sam radio noćne smene. Bez obzira na leto ili zimu, ulice grada bi vrvele ljudima, svi idu napolje na biciklima i isto tako i na posao i to nije niti malo čudno, grad je doista i kako se naziva Grad bicikala – kazao je i dodaje da su puno liberalniji od nas.
Deca su im slobodnija, ali i razmaženija, rekao je. Razlika se oseti i po stambenom pitanju:
– Razlika Hrvatske naspram Danske što se tiče stanovanja je velika, pogotovo u veličini i uređenosti kuća i stanova s obzirom na cenu. Najam jednako uređenoga stana u Zagrebu i Kopenhagenu ovde bi bio i po pet puta skuplji, zato često studenti ili oni koji su tek došli uzimaju stanove zajedno s nekoliko prijatelja kako bi podelili troškove najma i režija – ističe.
Sve ovo uticalo je na njihovu odluku da se ipak nakon života u Danskoj vrate u rodnu zemlju, što nije redak slučaj.
– Najviše nam je nedostajala crkva, isto tako i roditelji, ali sećam se prvog osećaja nostalgije, ono šta to točno znači, taj jednostavni osećaj banalne stvari od samog pozdrava ‘Dobar dan’ u trgovini ili na ulici. A onda one bitne sporedne stvari, poput kafe s prijateljima, što je kod nas sasvim uobičajeno. Ovde je čak i čudno nekoga pozvati na piće ako nemate neki poseban razlog za to. Neke prijatelje Dance sam morao naučiti da ne mora biti ništa posebno da bismo se našli u kafiću – priznaje Josip, a svima onima koji razmišljaju o životu napolju savetuje:
– Odselite se samo ako ste tamo pronašli odličan posao, koji je ok plaćen ili nije težak, a ako je težak neka je onda dobro plaćen. Ne dajte se iskorišćavati za minimalac napolju jer minimalci bilo gde su samo to – ono minimalno za preživeti. Isto je u svakoj državi. I nemojte raditi za Balkance, njima je svaka plata koju vam daju prevelika.
Dodaj komentar