Ostali smo 7 sati bez Fejsbuka – sami sa svojim sisama, hranom u tanjiru, mišićima, životom

Da li bi nam život bez Fejsbuka i Instagrama postao propast ili bi dobio na kvalitetu? Ovo zvuči kao tema za neki suvoparni okrugli sto sa šest učesnika, nekako preozbiljno, verovatno zato što i jeste preozbiljno, ali mi to do juče kada su društvene mreže “pale” nismo znali. Je l’ sve je to sprdnja, jebeš fejsbuk, jebeš Instagram, malo se samo zezamo u virtuelnom svetu, ništa važno, uvek možemo da izađemo…

A onda s porodicom, juče oko šest, pređem granicu. Uključim brže bolje prenos podataka da vidim šta se dešava (ej, ej?!), da okačim u priču kako mi je bilo na promociji knjige, kako na Vrelu Bosne, kako je pas ludovao po Jahorini, kako je lepo Sarajevo, kako pijemo kafu na Baščaršiji, kako Srna mazi mačketinu na sred Baščaršije, kako je nacrtala Fridu Kalo…

I vidim ne ide. Vrti se onaj krug u nedogled. Muž kaže “puna ti memorija”. Obrišem u sekundi 202 fotografije (nastale pre dva sata na samo jednom mestu), deinstaliram Linkedin, Zaru (?!), Canvu, obrišem beleške, obrišem pola miliona poruka… ali krug na Fejsbuku se i dalje besomučno vrti. Jadan. I ja sa njim. Čekam.

Čekamo. Čekamo… da nastavimo život na koji smo se navikli.

…

Kada sam čula da je pao sistem ili šta već, sjebali hakeri, prvo sam pomislila kako više neću moći da prodajem knjigu. Kako neću moći da pošaljem ni one poručene u inboksu. Kako uopšte neću imati inboks. Kako ću knjigu promovisati ko nekad, plakat na drvo, zihernadle i pomozi Bože. Prodavaću ih po firmama, natrpane u kofer, sindikalna prodaja, akcijska cena. Uz svaku kupljenu knjigu, šampon u kesici na poklon.

Neću moći da čitam šta pišu neki ljudi koje pratim na Fejsbuku.

Neću ja više moći da pišem na Fejbuku, da diskutujem. Gde ću sa svim tim svojim mislima? Sveska, olovka? Word, štampač? Kako do ljudi? Kojim putevima?

To što neću moći da objavim pedeset odsto svog života me nije potreslo, iako moram da priznam da sam se navukla na to lociranje sebe, na postavljanje fotografija sa nekih mesta koje obilazim, nekih detetovih crteža, nekih fotografija deteta, psa, mame, muža, sebe iz toaleta (ne bih da budem licemerna, stvari stoje tako)…

Nije mi zapravo jasno zašto to sve kačim, valjda me je povuklo, navuklo… do te mere da mi je posao 100 posto uslovljen društvenim mrežama. Nema njih, nema Jovane Kešanski. Ovo zvuči stvarno jezivo. Gotovo kao kriza starlete koja je tek iščupala rebra i pripremila se da u Dubaiju promoviše liniju haljina i darove tajanstvenog bisnismena. Ali, svaka od nas šljaka na svoj način.

Kako bi, ako izuzmemo mene (i starlete), zaista tekao život ljudi na planeti bez društvenih mreža?

Ej, odjednom ne možeš da napišeš šta želiš na mrežama, nema ko to da pročita, ne možeš da komentarišeš, da pratiš tuđe živote, zaviruješ u stanove, tanjire, krevete, sise. Ne možeš više da žuč povraćaš na svaku vest, da jebeš mater onima koje ne znaš, da lečiš svoj život buljeći u tuđi.

Ne moraš više da mesta koja posećuješ ko sumanut posmatraš kroz kameru telefona, vidiš lepo bor golim oko, i reku, i svoje dete, i hranu u tanjiru, i zalazak Sunca. Samo gledaš očima.

Nema poziranja dan i noć, puštanja fotografija kroz filtere, kačenja, očekivanja reakcija, komentara, lajkova. Šminkaš se sebi da budeš lep, sebi; ideš da putuješ sebe radi, nema uvijanja pred ogledalom dok ne napraviš selfi po meri.

Odjednom niko ne zna za tebe, osim porodice, rodbine, prijatelja i komšiluka. Kad se to pusti kroz sito, svega šačica ljudi. Oni jedino znaju gde putuješ, šta si jeo danas, gde si izašao, koju knjigu čitaš, da li si uspeo da pretrčiš 10 kilometara, ide li dijeta, imaš li momka (ili devojku).

Odjednom si nekako sam. SAM. Sa lepotom, tugom, idejama, poslom, uspesima, životom. Ti i život, sami. Jedan na jedan.

Da li je zapravo to ono što nas je juče prestravilo?

Za sedam sati smo shvatili da su Fejsbuk i Instagram mesta bez kojih teško možemo. Svako iz svojih razloga. Neko da bi pokazao nove sise ili auto, neko da bi promovisao knjigu ili domaći sok od aronije ili dečije krevete na sprat od punog drveta; neko da bi predstavio dobrog muža, neko zgodnu ženu, neko kuću i zasadu lešnika. Neko da bi lagao druge, lažući sebe. Neko da bi pomogao. Svako od nas je našao neki razlog zašto više nego što je normalno obitava u mrežama, iako nismo pauci. I niko nema pravo da bilo čiji razlog prisustva osporava.

Dobrodošli su svi.

A kad su svi dobrodošli, onda svi i dođu i onda imamo široku ponudu svega i svačega, ko na svetskoj Najlon pijaci iz koje je teško izaći, jer uvek bi još nešto pogledao, pitao, prokomentarisao, kupio, vratio, odmerio, uporedio, ponudio.

Većina je upetljana, iako ne želi da to prizna.

I većina bi se, nažalost, osećala usamljeno, odbačeno, pogubljeno, sjebano, besmisleno kada bi se društvene mreže ugasile.

Sami sa svojim sisama, letovanjima, hranom u tanjiru, pametnom decom, novom frizurom, lomovima noge, operacijama, borbama, uspesima, ljubavima, mislima.

Sami.

Bez lajkova. Bez reakcija. Bez oduševljavanja. Bez mogućnosti da ovako lako dopremo do drugih. Da se osećamo bitno. Da se uporedimo. Da saznamo. Da se muvamo, na klik (ili nekoliko klikova). Da kažemo šta imamo.

Da predstavimo svoj život apsolutno nepoznatim ljudima.

Da živimo na pozornici. Bez crvene zavese koja se spušta. Ona je uvek podignuta.

I to bi možda mogla biti mnogo zanimljivija tema za neki okrugli sto.

Muž me je tukao dok nisam pala u nesvest jer sam tanko zapržila paprikaš