Ljudi moji, znate li koliko je hrabrosti, da ne kažem testisa, potrebno da se stane u javni prostor i da se zavrišti iz dubine pluća, grla, celog tela? Mnogo, odmah da vam kažem.
Kada je Dea Džanković objavila javni poziv za učestvovanje u kolektivnom performansu koji se sastoji od žena koje treba da se okupe i jednostavno vrište, nešto je u meni instant kliknulo, piše Sara Radojković za portal Zadovoljna.
Nekoliko nedelja pre nego što je poziv uopšte i objavljen javno, kukala sam drugarici da mi je potrebno da odem negde i jednostavno se izvrištim. Eventualno i da polomim nešto, pa da onda nastavim život po starom.
Život u kome svakodnevno suzbijam i potiskujem hiljadu i jedno nezadovoljstvo i emociju jer ne želim da budem ta „histerična“ osoba ili ne daj Bože ona koja opterećuje druge, mrači, širi negativnu energiju prosto to kao da ne dozvoljava.
Inače imam problem da iznesem svoje nezadovoljstvo i najbližim ljudima oko sebe prosto-proširenom rečenicom, a kamda li da vrištim. Međutim ove subote, izvrištala sam se za „sve pare“ i osećaj je kratko i jasno – sjajan.
Od moje odluke da ovo moram da uradim, pa do samog vrištanja prošlo je mnogo kolebanja. Jer ispostaviće se, dok muškarci urlaju po stadionima, sa govornica, tuku se i glasno protestuju, žene nemaju to pravo. Niti je uopšte jednostavno da same sebi daju tu dozvolu.
A naravno, percepcija javnosti, zbog koje se između ostalog i vrišti, sve te „šta će reći drugi misli“ plus svi zluradi komentari koji su kolali internetskim smetlištem utiču na to da se taj vrisak potisne sve dublje i dublje.
Da se na neki način nisam „obavezala“ na ovaj tekst, verovatno bih i odustala. Smislila bih neki izgovor, na primer, tmurno vreme i mogućnost da ljuljne kiša.
Ali pojavila sam se i, uz veliko olakšanje, shvatila sam da nisam bila sama. Po mrežama je kolala informacija da se prijavio neviđeno veliki broj žena, ali kako se „hajp“ dizao, tako je taj broj bivao ugrožen. Na kraju, a nije ni čudo, odnos žena i kamera bio je skoro pa pola/pola.
Ali nismo se dale. Pre svega, umetnica Dea Džanković svojom divnom energijom i upornim hodanjem od medija do žena i molbom da se poštuje neki minimalni prostor između performerki i kamera, kao i njeno konstantno pitanje da li smo dobro i hrabrenje, bio je taj koji nas je hrabro sproveo do toga da sam performans i uspe.
U početku sam došla sa nekakvim očekivanjima da će cela stvar biti mnogo „izrežiranija“, da će biti mnogo više neke intelektualizacije ili makar pripreme, probe, bilo čega.
Ali to se nije desilo, što je, ispostaviće se, bilo i dobro. Jer kad smo tačno zaboravile da vrištimo, pa to treba „vežbati“ i zaboravile da je u redu da damo sebi dozvolu da pustimo glas.
Činjenica da će se ova stvar uopšte desiti bilo je jedno malo performersko čudo po sebi, nije je trebalo komplikovati. Ostali tumači i komentatori skriveni iza kamera, telefona i tastatura uradiće to za nas.
Instrukcije su bile jasne, kada otkuca 15 časova, Dea će dati znak i povesti vrištanje. Tri, dva, jedan, spuštena pesnica i vrisci su krenuli.
U početku nisam mogla da zadržim smeh, malo sam se kikotala, malo vrištala, malo osluškivala taj nerealan zvuk u čijem sam središtu, tu frekvenciju jakih sirena za uzbunu koje su proizvodile žene oko mene. Brige o tome šta će reći ljudi krenule su da blede i, tek kad sam se spremila da viknem, vrištanje je stalo.
Znajući da postoje još dva punkta, shvatila sam da imam još dva popravna. Sad kada je probijen led i kada sam u šetnji do Skupštine pričala sa drugim učesnicama i kada su i one podelile da su zamalo bile među devojkama koje su odustale, a kako im ovako nešto jednostavno treba, znala sam da sam izabrala pravi način da provedem subotu popodne.
Stigle smo do druge lokacije i opet smo bile opkoljene kamerama, ali dobro raspoloženje nije splasnulo. Osmeh na licu je još bio tu, žene su se držale zajedno, nekako da nije i bilo tog pritiska od spolja, možda se i ta tvrdoglava upornost da se istraje ne bi ni desila. Bilo je neke lepote u toj krhkoj neustrašivosti.
Drugi vrisak je krenuo. Bila sam nešto slobodnija, osetila sam kako mi već svi mišići rade, telo kako mi se budi, kreće da se trese, energiju koja se prazni. Kraj drugog vriska opet je došao brzo kao i vraćanje u realnost. Žene su i dalje nasmejane, odlučne idu ka trećoj lokaciji.
Nakon ovog iskustva prolazim kroz prepun grad, neka lakoća mi je u telu, posmatram prolaznike i izloge pune ženske odeće.
Gledam u nerealne modele sa reklama kojima bi sigurno jako prijalo da su ovde i da se izvrište. Na kraju krajeva ovaj grad je jedna bučna košnica sa svojom zvučnom slikom koja je sve osim mira i tišine, zašto se ne pogirati?
Okupljamo se na trećoj lokaciji, sad već u užem krugu, najužem od sva tri. Najbliže smo jedne drugima. Sve smo znatno opuštenije. Ćaska se i komentariše kako bi ovo trebalo da se održava jednom mesečno. Žene su oduševljene idejom.
Treći vrisak uskoro počinje. Jasno se čuje, sve dajemo poslednje delove sebe. Sa mojim glasom se dešava nešto čudno, valjda ni samo grlo ne zna šta mu se desilo. Čas cičim jako visoko, čas iz mene izbijaju neki vrlo duboki primordijalni zvuci.
Gledam u lica oko sebe, neke žene su prepuštene ekstazi druge su prosto nasmejane, Dea je u centru. Satim se njenih reči iz jednog intervjua u kome govori da je performans najhrabiriji i najranjiviji vid umetnosti i na svojoj koži shvatam da apsolutno jeste.
Njeno lice me ohrabruje da se ne suzdržavam. Osećam trbušnjake kako titraju, napetost koja konačno ne ostaje u meni, već dobija svoju dozvolu i kulja napolje.
Vrisak se završava, prolama se aplauz i dešava se spontani grupni zagrljaj. Ne znamo gde se nalazimo, a kamere i reporteri i reporteke već zuje naokolo ne bi li dobili neku izjavu. U tom trenutku stvarno se znamo šta bismo mogle više da kažemo od onoga što smo izvrištale.
Ne znam čime bih drugo završila ovaj tekst osim da ovo svako jednom u životu mora da proba. Ne verujem da će biti ovako grandiozno i kolektivno podeljeno, ali svakako će da prija. Vrlo verovatno čak i više od pražnjenja u komentar sekcijama, ako ništa, biće barem – poštenije i hrabrije.
Bez prava na abortus ostaje 36 miliona žena, siromašni najpogođeniji
Dodaj komentar