Probudila se iz kome 2 dana pre nego što su je isključili sa aparata, 5 meseci kasnije istrčala maraton

Život je nekada zaista čudo, ali čuda su moguća samo ukoliko verujemo u njih.

To se može reći za Amerikanku Rejčel Foster (35), vlasnicu restorana iz Oklahome koja je nakon velike nesreće sa električnim skuterom iz novembra prošle godine bila u komi punih 10 dana, a uprkos traumatskim povredama mozga i crnim prognozama lekara na kraju izašla kao pobednik učestvovavši na čuvenom Bostonskom maratonu.

– Prešla sam dug put, ali predstoji mi još duži, još uvek imam nadu – rekla je tridesetpetogodišnja Rejčel koja je istrčala maraton samo pet meseci nakon što je izašla iz kome.

– Prva reč koja mi je prošla kroz glavu dok sam prešla ciljnu liniju bila je iskupljenje. Posle nesreće mnoge stvari su se osećale kao da su otkinute. Nisam tražila da se bilo šta od toga desi. Sav naporan rad koji sam ulagala u lečenje i poboljšanje, sve sam to iskupila kroz maraton – priznala je ona.

Bio je to trenutak ponosa za sportistkinju, koja je u novembru slomila 17 kostiju i bila podvrgnuta dvema operacijama na mozgu kao rezultat nesreće vozeći se električnim skuterom.

Lekari odlučili da je skinu sa aparata

U jednom trenutku krajem novembra, njen suprug Džon rekao je da su lekari mislili da neće preživeti i bili su spremni da je skinu sa aparata za održavanje života.

Međutim, ona se, dva dana pre odluke lekara, probudila.

– Moje prvo sećanje je buđenje u bolničkom krevetu. Sećam se da sam videla svetla iznad mene kako sijaju, a soba je bila veoma svetla. Imala sam jaku glavobolju Nisam imala pojma o nesreći. Nisam znala zašto sam u bolnici – rekla je ona.

Sećanja se vratila 3 nedelje kasnije

Tri nedelje kasnije, njena osnovna sećanja su se vratila. Rejčel je tada počela da se seća svih stvari koje je nekada volela – poput trčanja i snažne želje za maratonom.

– Boston je uvek bio cilj. Ja sam prilično tvrdoglava osoba, tako da morala da uspem u svemu – rekla je.

Iako je 2018. trčala Bostonski maraton – kao i nekoliko drugih u Oklahomi tokom godina, suprug Džon kaže da su toj ideji sada pristupili sa dosta opreza.

– Ona je najteža osoba koju sam ikada sreo u svom životu, i pomislio sam, ako je to ono što je rekla da joj je cilj, verovatno će ga postići – rekao je Džon, koji je sa Rejčel u braku 11 godina.

Priprema za maraton

Iako je do Bostonskog maratona u tom trenutku bilo još nekoliko meseci, ona se već trkala u mislima. Ali pretvaranje njenog sna u stvarnost postala je stvar koja je zahtevala mesece iscrpljujuće fizikalne terapije.

– Bilo je tako frustrirajuće. Bilo mi je toliko čudno to što nisam mogla da kažem svom telu da se kreće onako kako sam želela da se krećem. Rehabilitacija je bila spora, ali neophodna da bih došla do tačke u kojoj sam mogla da trčim – rekla je ona i objasnila da na pitanje fizioterapetua koji su to njeni ciljevi, rekla je da je jedini taj da je natera da ponovo trči.

Nada uvek postoji

Kada su doktori saznali za njene maratonske snove, nisu je u potpunosti podržavali.

– Žao mi je, zašto bi to radila? – bio je opšti odgovor svih doktora.

Naravno, sve se promenilo kada su svi videli koliko brzo napreduje, uglavnom zbog čiste odlučnosti.

– Svi su videli koliko mi je trčanje dalo radosti, a ubrzo je bilo mnogo ohrabrenja od ljudi koji su me bodrili u bolnici. Sve mi je to mnogo značilo – rekla je ponosno ona za tamošnje medije.

Dan maratona – živci su počeli da joj „igraju“

Kada je došao dan maratona, Rejčel kaže da su živci počeli da joj „igraju“. Ona je istegla mišić na nozi dve nedelje pre trke i tek je napustila bolnicu krajem marta. Ali znala je da je fizički i psihički spremna da trči, i da je imala podršku u svom dugogodišnjem trkačkom partneru Timu Altendorfu, koji je trčao uz nju.

– Nisam se zaista plašila da će me bilo šta drugo zaustaviti. Znala sam da dolazi ponedeljak i da će tako biti – ili se pokreni ili nemoj. I jesam. Sećam se da sam stavila noge na startnu liniju sa tipom sa kojim sam trčala. Zajedno smo se pomolili i čekali da bude označen početak trke – rekla je ona.

Dok je trčala 42 kilometra, Rejčel kaže da je veličina njenog dostignuća postala u potpunosti ostvarena.

– Mislila sam, tu sam, uradila sam to. Toliko sam toga prebolela u poslednjih nekoliko meseci, istegnuti mišić me neće zaustaviti – objasnila je ona.

Podrška drugih ju je dotakla

Ubrzo je shvatila koliku podršku ima u gomili prisutnih sa strane.

– Dok sam trčala, pogledala bih desno i levo i videla sve strance kako trče blizu mene. Palo mi je na pamet da nemam pojma kroz šta ovi ljudi trenutno prolaze u životu, kroz kakve uspone i padove prolaze, kakve su vesti tek dobili, šta god da je. Drugi ljudi se bore za sebe i opet navijaju za tebe, a ne znaju ni kako se zoveš – prisetila se ona trenutka sa maratona. ​​

Pred njom je još dug put izlečenja te se i dalje skupljaju donacije za njene medicinske troškove.

Izvor: Blic