Peđa je počeo da duva sa 14, u srednjoj je bio na amfetaminu, a kao maturant se navukao na kokain koji je usput i dilovao

Dvadesetšestogodišnji Peđa počeo je da puši marihuanu kada mu je bilo samo četrnaest godina. U srednjoj školi uveliko je uzimao amfetamin, a kao maturant se navukao na kokain koji je usput i dilovao da bi mogao da finansira svoj porok…

Životni rolerkoster

– Roditelji su mi se razveli i živeo sam kod oca koji je činio sve da me izvede na pravi put. Bio je očajan kada je shvatio da sam zaglibio, ali mene nije bilo briga, kada bih ušmrkao kokain osećao sam se moćno, ceo svet je bio moj. A onda sam završio u pritvoru…

Vozio sam motor pijan i drogiran, naleteo sam na neki auto i nekako sam se provukao s uslovnom kaznom. Čovek je dobio visoku odštetu koju je, naravno, platio tata. Obećao sam da ću prestati, a da bih mu dokazao da želim da se smirim, oženio sam se. Postao sam otac u dvadesetoj, posle tri godine dobili smo i drugo dete, zaposlio sam se, ali nisam ostavio drogu.

Lagao sam sebe i druge da je sve pod kontrolom, a uzimao sam sve više – otkriva Peđa kojeg je supruga, videvši da joj s njim nema života, napustila i odvela sa sobom decu.

Tada je na očev nagovor otišao kod čuvenog doktora Vorobjeva, međutim, kada je čuo da terapija uključuje blokator, odbio je tretman i – nastavio po starom.

Red, rad i (samo)disciplina

S Peđom smo se upoznali u terapijskoj zajednici Zemlja živih gde je ovaj mladi Beograđanin jedan od tridesetak štićenika trenutno smeštenih u kući udaljenoj nekoliko kilometera od Čeneja, naselja nadomak Novog Sada.

Na neobičnom imanju, izolovani od spoljnog sveta (što u vreme pandemije korona virusa predstavlja prednost) obitavaju i rade narkomani, alkoholičari, kockari i zavisnici od kompjuterskih igrica, koji su odlučili da se zauvek oslobode poroka koji im je zaustavio život.

Zemlja živih već petnaest godina deluje pod okriljem manastira Kovilj, uz podršku nadležnih institucija Novog Sada, Srpskog lekarskog društva i republičkog i pokrajinskog ministarstva zdravlja.

Za razliku od zvanične medicine koja zavisnost tretira blokatorima, supstitucionim lekovima i svakovrsnim pilulama, ključ terapije u ovoj čenejskoj oazi jesu izolacija, rad i red, molitva, empatija i (samo)disciplina.

Očev ulitimatum

Peđin otac, koji je spas od svega što ga je snašlo pronašao u veri, pa je u međuvremenu čak završio teologiju i uveliko priprema doktorat, naterao je problematičnog sina da dođe u Zemlju živih, zapretivši mu da će, ako ne pristane na lečenje, prekinuti svaki kontakt s njim.

Nema zabušavanja i lenstvovanja

– Evo me, tu sam osam meseci, do kraja programa ima još dosta i slagao bih kada bih rekao da je lako. Ovde je svaki minut ispunjen aktivnostima, nema telefona i televizije, radi se na imanju, na zemlji i oko životinja, imamo obaveze u radionici i kuhinji, sami održavamo kuću, bavimo se sportom, mnogo se razgovara, nema zabušavanja i lenstvovanja.

Naučio sam da budem odgovoran, iskren prema drugima a naročito prema sebi, to je ono što narkomanu najteže pada jer su zavisnici veliki lažovi i manipulatori. Verujem da ću izdržati do kraja, a motiva za to ima mnogo – želim da budem sa svojom decom, da budem dobar roditelj kao što je moj otac.

Uspeo sam da se pomirim s bivšom suprugom, shvatila je da sam konačno sazreo, kad izađem nastavićemo novi, zajednički život – završava Peđa svoju priču.

Neko ostane, neko odustane

– Za petnaest godina, koliko postoji Zemlja živih, kroz našu terapijsku zajednicu prošlo je preko četiri hiljade zavisnika. Među onima koji su ostali svih trideset meseci, koliko traje program, potpuno se rehabilitovalo i vratilo u redovne životne tokove oko 80% njih.

Ovde se ulazi dobrovoljno, uz prihvatanje striktnih pravila, što za ljude koji su navikli da žive u haosu nije nimalo jednostavno.

Dosta zavisnika odustaje posle nekoliko nedelja, čak i nakon dan-dva, jednostavno procene da neće moći da izdrže tolika odricanja i vraćaju se starim navikama. Za neke od njih, posle niza neuspelih pokušaja da se oslobode poroka, ovakva zajednica možda je poslednja šansa da se uključe u normalan život – kaže otac Branko Ćurčin, idejni tvorac programa Zemlja živih, i ističe da je boravak u njihovim centrima potpuno besplatan i da štićenici zajednice svojim radom uspevaju da zadovolje deo sopstvenih potreba.

Ostatak sredstava obezbeđuju manastir Kovilj, koji im je na Čeneju osim kuće ustupio i parče zemlje, pomognu gradske i državne institucije, ali i brojne organizacije i pojedinci.

Škola života

Kuća u kojoj su smešteni štićenici Zemlje živih besprekorno je čista, sve blista, od spavaonica sa po šest kreveta na sprat, preko dnevne sobe, do kupatila i kuhinje.

– Da mi je pre godinu dana neko rekao da ću kuvati, hraniti svinje i koze, ili ribati toalete, nasmejao bih mu se u brk. Ima deset meseci kako radim baš takve poslove, ali i mnoge druge koji su za mene bili mislena imenica – kopam, rezbarim drvo, perem veš, čistim i održavam dvorište, plevim povrće u plasteniku… I ništa mi nije teško – kaže dvadesetdevetogodišnji Stevan iz Kraljeva, od petnaeste godine zavisnik od kockanja, koji je celoj porodici navukao bedu na vrat.

Zelenaši na očevom pragu

– Moja strast bio je rulet, mada sam rado igrao na automatima ili s kartama. Sav novac trošio sam na to, čak i kada sam se oženio i dobio sina koji sada ima dve godine i živi s majkom. Da, napustila me je kad je shvatila da ću radije potrošiti na kockanje nego na dete.

Šta sve nisam radio da dođem do para, pozajmljivao sam, prvo od prijatelja posle od zelenaša, naravno, uglavnom sam gubio, ali nekako sam se pokrivao presipajući iz šupljeg u prazno. Dešavalo se da u kockarnici spojim po tri dana, više mi nije bilo važno da li dobijam ili gubim, bilo mi je bitno da sam tu, da osećam kako mi skače adrenalin dok se točak vrti.

Stevan je posle nekog vremena iskusio najveću moru svakog kockara – izgubio je veliku svotu novca koji je pozajmio od zelenaša. Pošto nije mogao da vrati dug, pritisnuli su njegovog oca koji je problem preuzeo na sebe, pod uslovom da Stevan ode na lečenje.

Nada se da će uspeti da se oslobodi poroka koji izaziva jednu od najjačih zavisnosti, a voleo bi i da se pomiri sa ženom koja, bar za sada, ne želi da ga vidi.

Probao je sve, zaustavio se na alkoholu i kocki

Za svojih trideset šest godina, Dejan je probao većinu supstanci koje izazivaju zavisnost -. od trodona i amfetamina, preko spida i kokaina do kocke koja mu je uz alkohol postala glavni porok.

Dva puta se razvodio i ima dvoje dece, a sa drugom (bivšom) suprugom nije u kontaktu jer je zbog kockarskih dugova pokrao sav nakit i dragocenosti iz kuće njenih roditelja. U više navrata bio je na lečenju – bezuspešno se skidao s alkohola, a sada je posle detoksikacije došao na Čenej jer ne želi da se skida pomoću lekova.

– Moj dnevni “meni” bio je pola litra žestine pre podne i petnaestak piva po podne. Zbog alkoholizma sam dao otkaz, radio sam kao varilac i dobro sam zarađivao ali piće ne ide uz taj posao. Plus kockanje… Teško je odreći se tih poroka… Tek sam sedamnaest dana ovde i ne znam da li ću izdržati, mnogo mi je tih molitvi, ali dobro, idemo dan po dan, možda ću i uspeti – iskren je Dejan.

Ceo život u magli i bunilu

Miloradu iz Nikšića ne smetaju ni molitve ni metanije, on samo želi da se posle 25 godina teške zavisnosti konačno oslobodi pogubnog delovanja heroina zbog kojeg je više od dve trećine života proveo u “bunilu i magli”. U Zemlji živih je već petnaest meseci i svakim danom mu je sve bolje.

– Drogu sam probao u srednjoj školi i taj prvi osećaj bio je fenomenalan. Sve ostalo bilo je samo pokušaj da se to dostigne, što se nikada nije desilo. Na kraju se sve svodi na prevazilaženje krize i puko preživljavanje od danas do sutra. Lečio sam se nekoliko puta i uvek sam se vraćao svom poroku. Propustio sam mnogo toga i žao mi je što sam bio tako glup.

Nemam devojku, nemam prijatelje, roditelji me podržavaju ali je i njima dosta svega. Uništio sam i pokvario sve što sam mogao.

Nadam se da ću, uz božju pomoć, ovoga puta uspeti da , jer ako ne bude tako, ostaje mi samo da umrem mlad, takva je sudbina zavisnika – konstatuje on

Vera i pravila

Molitve i metanije su sastavni deo terapije u Zemlji živih jer je vera, kako ističe otac Branko, sastavni deo života. “Uveče idete na počinak verujući da ćete se ujutro probuditi, zar ne?” – objašnjava on, dodajući da su šetnje s brojanicama, dvadesetak minuta dnevno, dobar način da se pročiste misli.

Inače, u kući nema stražara i svako može da ode kad hoće, ali posle toga nema povratka. Prve posete dozvoljene su tek posle šest meseci, a nakon godinu dana dobija se dopust, takozvana provera, koji uključuje tronedeljni boravak u porodičnom okruženju.

Kada se prekrši neko od pravila, ako se ne radi o krupnom prestupu kao što je, recimo, pušenje, posle kojeg obavezno sledi isključenje iz zajednice, sa zavisnikom se razgovara i on sam određuje kako će biti kažnjen – stajanjem za vreme obroka ili u ćošku, uskraćivanjem kafe…

Pohvale Vladete Jerotića

Svaki štićenik ima svog anđela čuvara, starijeg brata s kojim može podeliti sve nedoumice i probleme koji ga muče, tu je, naravno, otac Branko koji zajednicu obilazi tri puta nedeljno, i psiholog Dunja Topalski koja dolazi jednom u tri nedelje i drži grupnu terapiju.

– Svoje probleme i zapažanja svi iznose javno i zajedno razgovaramo o tome. Najveći problem članova naše zajednice jeste psihička zavisnost od koje je teško osloboditi se. Mnogo vremena im je potrebno i za suočavanje, jer su navikli da obmanjuju i manipulišu čak i same sebe, pa je iskrenost ono na čemu mnogo radimo. Tu je i griža savesti zbog razaranja porodice, osećaja krivice teško je breme koje znatno otežava rehabilitaciju – otkriva Dunja, dodajući da joj je veliki podsticaj u radu stav velikog Vladete Jerotića koji je projekat Zemlja živih nazvao “izmirenjem vere i medicine”.

Foto: Marta Makarić/arhiva sajta “Zemlja živih”