Ako koristite usluge javnog prevoza sigurno ste primetili ovaj fenomen. Ljudi se sve češće krste u busevima, tramvajima, trolejbusima. Postavlja se pitanje – otkud toliko vernika u gradskom prevozu?

Već godinama dok se vozim gradskim prevozom primećujem pojavu koja je sve masovnija – ljude koji se krste dok prolaze pored crkve ili hrama. Iskreno, meni je to veoma neobično. To je kao kada bi prošao pored Marakane i počeo da pevušiš „Zvezdale, ale”.

Kada vidiš osobu koja se prekrsti u prevozu, stekneš utisak kao da je sve izveštačeno. Naravno, svako ima pravo da uradi ono što mu se u tom trenutku radi, ali barem ja stičem utisak da ti isti prevoz-vernici u crkvu ulaze samo kad se neko venčava.

Krsti se staro, krsti se mlado, ceo grad se krsti. Činjenica je da živimo u teškim vremenima, pa su se mnogi baš iz tih razloga okrenuli crkvi. Ali crkvi se ne okrećeš iz busa, zar ne? Ili ipak da?!

Nijedan pop vam neće zameriti što se krstite u autobusu, ali će možda u svoju sedu bradu izustiti da se sedeći ne krsti. Ako već hoćeš da pokažeš koliki si vernik, učini komšiji/bratu/sestri neko dobro delo. Ovako ispada nekako licemerno, a oni koji se najviše busaju u prsa kada je religija u pitanju i sada se krste – ali iza rešetaka.

Postoji i kulurološki aspekt cele priče. U Grčkoj, recimo, ne može da se zamisli prolazak pored crkve a da se vernik ne prekrsti. Ali to kod nas nije slučaj i deluje kao da se na silu nameće.

Pre neki dan dok sam 18-icom prelazio Gazelu, gomila ljudi je ugledala Hram Svetog Save izdaleka i počela masovno da mlatara rukama. Izgleda je krštenje u busu postala mejnstrim pojava, a Gazela mu dođe kao srpski Zid plača.

Postoji još nekoliko lokacija u Beogradu koje su naročito interesantne vernicima, a prolazak Bulevarom pored Crkve Svetog Marka postao je najsvetiji verski čin. Veliki promet je i u Ulici kraljice Natalije odakle se nazire Vaznesenska crkva. Mora da je i to sjajno mesto za prekrst u busu.

Prvo sam mislio da se ljudi krste jer ti prilikom ulaska u razdrndani bus samo to i preostaje, ali onda su došli novi autobusi, svi tako lepi, udobni, fini. A „u ime Oca i Sina” se nastavilo.

Da li osobe koje to rade imaju potrebu da skrenu pažnju na sebe? Možda. Da li je bolje otići u crkvu nego se krstiti dok u prepunoj troli prolaziš pored svete građevine? Uvek.

A možda je vernicima u glavi ona misao nepoznatog junaka koju su shvatili ozbiljno: „Ko se u GSP-u krsti, taj je vernik čvrsti”.

Da li ste se nekada zapitali zašto vam deca ne ustaju u autobusu?

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here