Magazin

Zar deca da doručkuju pecivo u parku?!

Danima se po društvenim mrežama prenosila fotografija sa tekstom „Sve velike žene, majke, kraljice, a deca im jedu u pekari“.

– Iznervirala sam se, kažem mu.

– Što se ti nerviraš, naša deca ne jedu u pekari.

– Jedu ponekad, a kad smo kod toga, nisam ni ja neka velika žena, majka, kraljica, nije u tome stvar.

– U čemu je stvar?

– Kad ću naučiti da me nasumični komentari na Internetu ne pogađaju?! Zar je to toliko loše kupiti detetu đevrek?

Pre nego što sam postala majka, mislila sam da ću biti kao Meri Popins – skoro savršena u svakom pogledu. Sa prvim dečjim plačem i koracima postalo je jasno: za tako nešto ipak treba biti Meri Popins, ili samo dadilja. Učila sam se (i dalje učim!) kako biti blaga a dosledna, čudesna a stvarna. Kako beše glasi ona parola: srećna majka – srećno dete?

Čitala sam tek rođenoj bebi neko džepno izdanje srpskih narodnih bajki i mislila kako bi bilo zgodno imati uvek u džepu neko uputstvo – kako biti dobra majka. U međuvremenu, pravila sam u glavi neki svoj priručnik, u kom su posebno mesto zauzimali osmesi, slaganje kockica, neki recepti zdrava hrana, postavljanje rutina poput one: flašica mleka ujutro, pa šetnja do šume sa – pecivom iz pekare u kesi i bananom i vodom u rancu.

– Je l’ deca to doručkuju u parku? – pitala me je jedna poznanica, a ja sam s najširim osmehom, nimalo zbunjena odgovorila: Uh, tu im je najslađe!

Tek sam se kod kuće setila da je možda trebalo da se uvredim. Tetka se smejala dok sam joj pričala anegdotu iz parka:

– Sine, to su slatki zalogaji. Da l’ je đevrek, banana ili jabuka, nije bitno! Važan je taj osećaj koji detetu daješ. Osećaj kojim ga hraniš. Ako je sigurnost, toplina, nežnost, scenografija nije važna! Ne moraš da kampuješ za svaki obrok u najbližem parku, ali razumeš šta hoću da kažem.

Razumela sam. Svima nam je potreban izlazak iz začaranog kruga. Nekad je to pecivo iz pekare, nekad dečje ruke seju brašno po kuhinji.

Kad sam bila mala, postojala je jedna pekara u kraju. Majka ili baba bi poslale sestru i mene da kupimo hleb. To je bilo posle inflacije, baba je dugo hleb mesila i koliko god ukusan bio, kad zamiriše onaj iz pekare, sa hrskavom koricom – gubili smo se u mirisima.

hleb-domaci-hleb

Ništa nije bilo slađe no polako, na putu do kuće, štrpkati hleb – prvo koricu, pa onda malo i sredinu i slušati tobož grdnju od babe: Gle, sve izgrickali hleb! Kad je bilo para, obavezno bismo kupili pletenicu sa džemom ili đevrek sa susamom.

Malo niže, na dvadesetak koraka od jedinog semafora u kraju, prodavao se uvek vruć burek. Žena koja ga je pravila neodoljivo je ličila na moju drugu babu, koja živi daleko, pa smo tako taj burek i zvali – baba Dankin burek. Svaki zalogaj bio je kilometar manje do njenog zagrljaja.

To je hrana koja ne može da se kupi online. Ni u jednom receptu.

Nisam dugo majka, ni velika žena-kraljica, ali znam da nisu samo sećanja i osećanja ono što dajemo deci. Mi gradimo mostove između svetova. Ovog velikog u kom živimo i dečjih koji su kao mali – a najveći su. Ne treba nam lupa da vidimo da grešimo, ne treba nam komentar poznanice da smo pretoplile dete, da mu nismo lepo namestile šal ili da eto, opet, jede u parku.

Ne treba nam na kraju dana, kad se sve stiša i igračke i deca sanjaju neku novu igru, dok pospremamo po kući, kuvamo, peglamo i jedvadišemo – Fejsbuk inkvizicija. Kako druge majke to rade bolje, lepše, pametnije. Kako smo načinile strašan prestup jer dete nije prohodalo pre prvog rođendana i ne zna da kaže ništa osim „mama“. Što mu nismo „kapu metnule, vetar duva“, he he, vi opet u pekari?

Možda majka može i da omaši „recept“, ali neće pogrešiti sve dok servira dušu na sto. Nekad ovsene pahuljice za bebe, nekad brokoli, nekad keks – ali uvek ljubav.

Ko bi hteo to da zabiberi?

Autor: Srbijanka Stanković/LOLA Magazin

Priča o ljubavi, krivici, životu i smrti: “Kad se rodiš žensko, već si prokleta”

OGLAS

PARTNERI SAJTA


14 Shares
Share via
Copy link