Zovem se Mirko i obećao sam sebi da ovo nikada nikome neću ispričati.
Očigledno nemam karakter.
Rođen sam sedamdesetineke. Majka mi je bila učiteljica, otac direktor firme za preradu kože.
Bio sam dobar đak. Dobro dete.
Imao sam lepo detinjstvo, ali ne bih o tome.
Kada je počeo rat, tačnije, kada je ujak Mile ušao u kuću i rekao da imamo sat vremena da spakujemo stvari i napustimo dom, počele su promene važne za ovu moju priču.
Majka je panično u suzama trpala u torbe sve što joj se pod rukama našlo. Otac je preturao po fiokama tražeći dokumenta i novac. Ja sam istrčao napolje da vidim šta se događa. Mesec je bio pun. Bacao je neonsko svetlo po krovovima komšijskih kuća. Osvetlio je celu ulicu, ceo kraj, sve što je moglo u oči da stane. Kao blic fotoaparata, pomogao mi je da bolje vidim i zapamtim ono što ću za nekoliko minuta napustiti. Zauvek.
Kada smo seli u auto i krenuli, osetio sam veliku kamenu knedlu u grlu. Nisam mogao da gutam. A ni da plačem, iako sam znao da bi je suze proterale iz grla.
Tu knedlu osetim i sada. Dok vam pričam sve ovo. Na istom je mestu, iste veličine. A prošle su godine od te noći.
U međuvremenu, ja sam postao lopov, da ne okolišam više. Lopov sa grižom savesti. Al, kao da se to, kad nekom ukradeš vrednu stvar, računa. Šta taj neko ima od moje griže savesti?
Kada smo stigli u Srbiju, devedesetipete, nismo imali ništa. Ni kod koga da odemo, ni gde da se smestimo. Ono novca što je otac poneo, potrošili smo vrlo brzo, na kiriju i hranu.
Tražio sam posao, ali svuda su bile potrebne jake veze, partijska pripadnost, preporuke, novac. Ništa od toga nisam imao. Majka se u to vreme gadno razbolela i nije mogla nikuda iz kreveta. Otac je našao situiranu kurvu i napustio nas.
Posao na građevini i sezonski po poljima, nije bio dovoljan da platim kiriju, hranu, ogrev i pre svega, lekove za majku koja je kopnila.
Preko puta nas, živela je ta starica. Sama. Imala je oko osamdeset godina i bila je potpuno senilna. Majka, dok je bila zdrava, često ju je obilazila i odnosila hleb i mleko, i hranu za mačku. Iz majčine priče, znao sam da starica ima vredne stvari u kući. Vredne umetničke slike, skupocen nakit i još mnogo toga.
Ne mogu sad da vam pričam kako i kada sam to uradio. Uglavnom, za sedam dana, zidovi i fioke u njenoj kući bili su prilično pusti. Ona to nije ni primetila. Dobio sam dobar novac za to. Deo sam ostavio sa strane, platio sam hrpu zaostalih računa, izmirio višegodišnja dugovanja, kupio majci lekove i maslinke (nije ih jela od kad smo izbegli i samo o njima je pričala), napunio frižider tako da su se vrata jedva zatvorila.
Tada se desio obrt. Morao sam da odlučim kojim putem ću ići dalje. Da li ću kopati tuđe njive ili krasti tuđe stvari. Nažalost, izabarao sam ovo drugo.
Upao sam u loše društvo. Sve lopov do lopova. Neki su krali kola, neki obijali pušnice, a neki od njih skidali bakar gde god bi ga videli. Ja sam upadao u tuđe kuće. Krao sam sve. I što može da se proda, i totalno bezvredne stvari.
Vrlo brzo je na sto, kraj „plena“, legla i bela linija. Povukao sam je tad i još mnogo puta posle toga. Ubrzo sam zbog te linije jedino i krao. Zaboravio sam na majčine lekove, na račune, na hranu… samo mi je bilo važno da kroz nozdrve protutnji droga i da mi bude lepo. Samo tad bi nestajala ona knedla koju sam vukao još od devedesetipete.
Znao sam da put kojim idem ne vodi nikuda. Al, verovao sam u čudo. Stalno sam sebi ponavljao da je ovo san, doduše košmarne prirode, i da ću brzo da se probudim.
Majka je umrla, brzo nakon što sam ja uhvaćen u provali, sa drogom u džepu. Pre toga, dva dana me nije bilo kod kuće. Bauljao sam po gradu, gledajući prolaznike u oči. Tražio sam u njima čudo. Hteo sam da priđem nekom, uhvatim ga za ruku, ispričam sve o sebi i molim za pomoć. Al, nisam imao hrabrosti. Mogao sam da obijam tuđe kuće, ali da tražim pomoć nisam mogao. Kakav paradoks!!!
A bio sam odličan đak, vukovac, ako baš hoćete da znate. I juniorski prvak Bosne u karateu. Tridesetidve medalje ostale su one noći na zidu moje sobe. Nisam ih poneo. Bolje. Do sada bi ih sigurno već prodao nekom. Jer ja sam lopov.
I narkoman.
I slabić sam. Hteo sam da se svetim ( ne znam kome?) zbog toga što sam proteran iz svoje kuće, sa svoje zemlje, što nas je otac ostavio, majka se razbolela… što sam želeo pošteno da radim, a od toga nisam imao ni za lekove.
Nisam dobro kanalisao bes. Nisam napravio dobar izbor.
I završio sam u zatvoru.
Sada, nakon odležane kazne, ne znam ni kud bi, ni sa kim bi.
Kada jednom duboko u šumu zalutaš, više nisi siguran da li koračaš pravim putem. I stalno si u nekom oprezu, ne od drugih, već od sebe.
Često se pitam šta bi se dogodilo da ujak Mile one večeri nije ušao u kuću, da sam kao i svako veče pre toga, otišao u sobu i legao u krevet i zaspao.
Al, šta je tu je. Idemo dalje, pa gde god me to odvelo.
I dalje verujem u čudo.
Dodaj komentar