Da li znate kada je čovek prvi put hodao ovim delom zemlje? Iz bogate istorije našeg grada izdvojili smo najzanimljivije podatke.
Prvi stanovnici
Prostor Novog Sada bio je naseljen još u doba paleolita – 19 hiljada godina pre nove ere. Ljudi su tada živeli uglavnom u pećinama, a ne na otvorenom prostoru. Najviše istorijskih dokaza koji svedoče o tome pronađeni su na području čega drugog nego velelepne Petrovaradinske tvrđave. Taj prostor naseljen je sve vreme još od praistorije, te su pronađeni tragovi iz kamenog, bakarnog, bronzanog i gvozdenog doba.
Prvo ime
Nije se Novi Sad oduvek zvao tako. Malo je poznato da je prvo ime za naselje na ovim prostorima bilo Racka varoš, a kasnije i Petrovaradinski šanac. Ime Novi Sad, na latinskom Neoplanta, na mađarskom Uvjidek, na nemačkom Neusatz, na grčkom Neoфyton, grad je dobio tek 1748. godine.
Prva tvrđava
U prvom veku nove ere, Rimljani su na desnoj obali dunava podigli prvo veće utvrđenje na ovim prostorima. Ta tvrđava nosila je naziv Kuzum, a služila je sve do četvrtog veka. Tada su je u velikoj seobi naroda u svom naletu porušili Huni. Dva veka kasnije, Kuzum je obnovljen od strane Vizantije, a novo ime bilo je Petrikon.
Prva kafana
Pisani izvori kažu da je prva kafana u Evropi otvorena davne 1522. godine u Beogradu, a stanovinici ovog prostora na svoju su čekali još dva veka. Prema nekim izvorim prva kafana u Novom Sadu je kafana Turski han, stvorena 1749. godine. Pisce, umetnike i novinare kafane su oduvek privlačile, pa je tako i ova bila stecište mnogih uglednih ličnosti tadšnjeg doba, među kojima je bio i Arsenije Teodorović. Dve godine kasnije otvorena je kafana Tri zeca, a u XIX veku Novi Sad je bio dom mnogih kafana među kojima su najpoznatije Kamila i Bela lađa.
Prve novine
Serbski dnevnik, prve novine koje su štampane u Novom Sadu, izlazile su 12 godina, od 1852. godine do 1864. Uz novine izlazio je i književni dodatak, Sedmica. Urednik i osnivač bio je Danilo Medaković, ugledni intelektualac, publicista i istoričar.
Ulice Adolfa Hitlera, Musolinija i Staljina
Ulica kralja Aleksandra je za vreme Drugog svetskog rata nosila naziv Ulica Adolfa Hitlera. Posle završetka rata, promenila je naziv u Ulicu Josifa Visarionoviča Staljina. Zmaj Jovina ulica je u Drugom svetskom ratu bila Musolinijeva ulica.
Prvi tramvaj
Novosađani su prilično rano uživali u ovakvom načinu javnog prevoza. Još sredinom XIX veka pojavili su se planovi za razvijanje saobraćaja preko kočija, a odmah nakon što se struja počela proizvoditi u gradu, pušten je u rad je prvi tramvaj 30. septembra 1911. godine. Postojale su dve linije – takozvana bela linija koja je išla od Futoške kapije do Temerinske ulice i druga, zelena koja je išla od železničke stanice (tada u Železničkoj ulici) do obale Dunava. Na isti datum, 1958. godine, posle kupovine autobusa, tramvaji su izbačeni iz upotrebe.
Otkrijte arheološka nalazišta u Vojvodini
Iole (u temu) neupućen čitaoc mogao bi da stekne utisak da je ovde i pračovek bio srbin. O ostalim narodima koji su ovde živeli (otvarali kafane, trgovine, radnje, izdavali novine) u poslednjih pet-šest vekova – ni reči. Ipak, da podsetim: Novi Sad je od samog nastanka bio grad nacionalno mešovitog stanovništva, bez obzira ko je baš u nekom momentu bio na vlasti i kome se plaćao porez. Usput rečeno: Novi Sad je do 1918. (i više vekova pre toga) bio gradić u južnoj Mađarskoj, na kraju prvog svetskog rata (1918-1920) pod okupacijom srpske vojske a tek od 1920. dodeljen je versajskim mirovnim ugovorom Kraljevini srba, hrvata i slovenaca u osnivanju… Sve ostale varijante su ili neznanje, ili laž. Mladoj autorki čestitke za hrabrost što se uhvatila u koštac sa teškom temom kao što je prošlost Novog Sada – za edukaciju joj preporučujem knjigu Melhiora Erdujheljija (taj čovek – čudno prevedenog imena na srpski – ima „svoju“ ulicu na Telepu) „Istorija Novog Sada“, kao i knjige o Novom Sadu Vojislava Puškara i Agneš Ozer, vrsnih istoričara bez trunke nacionalne ostrašćenosti.
http://geza.jopajtas.info/hhh/Neoplanta.jpg faksimil dekreta Marije Terezije – pronaći reči Novi Sad 🙂
Нови Сад није био под српском окупацијом 1918-1920, већ ослобођен од српске војске.
Ja ne govorim o politici nego o činjenicama. Grad koji je pripadao državi Mađarskoj (kao sastavnom delu Austrougarske monarhije) osvojila je vojska Kraljevine Srbije, dakle komšijske države koja je sa onom gore pomenutom bila u ratu. Kad vojskom osvojiš tuđi grad, to se zove okupacija. U neko doba isto tako je „oslobođen“ i Pečuj, Segedin itd. ali ti gradovi Versajskim mirom NISU DODELJENI Kraljevini srba, hrvata i slovenaca. Ostanimo dakle kod stručnih izraza, manimo se političkih fraza. To ostavimo polićarima… i još nešto: nemam nameru da se upuštam u beskonačne diskusije, znam da danas lažu ljude onom pričom koju i vi, dragi Stevane pričate. Ipak, ako razmislite, shvatićete šta govorim. Haugh! Isključujem se…
Још старији од „Српског дневника“ био је лист „Вестник“ Константина Богдановића, штампан 3. маја 1848. у Новом Саду.