Nije bilo dovoljno 37 gradova, 150.000 potpisnica/ka peticije, dva neuspešna pokušaja da se republički poslanici uvere u značaj donošenja zakona koji je jedino i isključivo u interesu dece, ništa ovu vlast, koja upravo započinje osmu godinu većinske, autokratske i potpuno ‘mrziteljske’ vladavine prema svemu u šta ne mogu svoj interes (čitaj: kintu, lovu, ‘reket’ da umetnu), ništa nije uspelo da tu vlast ubedi da implementira ( kako tako moćni, a polupismeni vole da kažu) zakon ‘roditelj-negovatelj’.
Zašto?
Zato jer joj se može. Zato što o tome ćutimo. Zato što mantramo ‘neće meni’ ili ‘jao, jadni ljudi’ neki tamo…
Poznajem decu obolelu od raka.
Onu rođenu sa potrebama istim kao bilo ko od nas, ali ih društvo bezobrazno naziva posebnim.
Onu s teškim invaliditetima.
Jednostavnu i lepu decu, drugačiju od drugih.
Znam i njihove roditelje i pakao kroz koji prolaze, agonije noću i danju, mesecima, godinama, znam koliko bolova i suza, tuge i tišine ima u njima, jer nema nade i nema lekova, recimo.
Ili ima nade i lekova, ali za njih nema dovoljno para.
Ili prosto – leka nema i neće ga ni biti.
Mislim, koliko god da ima para, strahovi da nikad neće biti zdravlja i mira jači su od većine onih koji se sa teškom bolešću/problemom sreću licem u lice. Mnogi od njih priželjkuju život, a čekaju smrt, videla sam to onda kad su mislili da ih ne gledam, i bilo je teško i njima i meni, njima teže, a meni jezivo.
Gledala sam i ta mila, siva lica bez kose, u cvetnim pidžamicama, sa rukama izbodenim iglama i čežnjivim pogledom ka dvorištu u kojem se vršnjaci, na igralištu do bolnice, smeju i igraju.
U invalidskim kolicima, vezane za krevet, nekad tretirane kao nepoželjne životinje.
Mogu ja to da gledam, takav mi je posao, moram, takav mi je posao, povraćam kod kuće, takav mi je posao, ljubim svoju decu u ponoć, takav mi je strah. Ipak, nekontrolisano drhtanje uvek mi je na kraju takvih dana izazivala slika roditelja koji gleda svoje bolesno dete, njegova nemoć, njegov strah i onaj prazan pogled ugašenih očiju.
Neke od tih ljudi kasnije sam viđala i u crnini, na groblju.
Ti susreti bili su, uglavnom, nemi.
Nema mnogo reči za takve priče, ispričaju se u dva datuma i tri dijagnoze. Ono što se prećuti je, u stvari, ono o čemu bi posle umiranja trebalo da se govori. O čemu bi svi, osim njih, morali da govore.
Ali, niko od nas ne govori…
Zašto? Kome smo poklonili dečju nadu i sopstveni glas?
Oni koji imaju mandat i u ime naroda donose zakone, je*eni narodni tribuni, već sedmu godinu zaredom odbijaju da donesu zakon ‘roditelj – negovatelj’, čiji je smisao da biološke roditelje prepozna kao najbolje rešenje za pomenutu, drugačiju decu, zakon koji bi morao da ih ostavlja s porodicom, umesto što decu smešta u bolnice, hraniteljske porodice, izmešta u razne domove ove i one…
I umesto da bar jednog od roditelja prizna kao Živo Biće i omogući mu socijalno, zdravstveno osiguranje, bar nekakvu ‘platu’, važeći zakon ih od dece tera u robovske radničke hale. Eto, može da im obezbedi bar onoliku ‘platu’ koliku daje ‘hraniteljima’ čiji je izbor, vrlo sumnjivo, opet u rukama je*ene vlasti, tj. tiranije vlasti godinama unazad…
Posle zakona o sopstvenom bogaćenju, krađi, muljanju, privilegijama, službenim automobilima, putovanjima, agencijama i upravnim odborima, zakon o pravu na plaćeno bolovanje i mogućnost otkaza ljudima čija deca spadaju u kategoriju onih koji o sebi nikada neće moći da brinu sami, učinio im se jednostavno suvišnim, dosadnim, ‘nemaparajućim’ i svetakotonenormalno’ i nisu ga doneli.
Bez trunke savesti, svesti i morala, rešili su da od*ebu najslabije.
Zato će ti tužni, nesretni roditelji i dalje morati da svoju, za državu ničiju decu, ostavljaju kod kuće ili samu u bolnici, dok trče da zarade ponižavajuće malu platu kojom neće moći da kupe skupe lekove, niti da vrate život i zauvek izgubljene dane.
Tužni, nesretni ljudi, tužna prebolesna deca i ostale srpske trice i kučine…
Jeste li svesni kakvi smo postali? Jeste li svesni, pitam, svog okretanja glave, džukela koji o vama odlučuju, stoke koja vas odozgo zapišava i pravi od vas sebične, licemerne kretene slične sebi?
Dobro. Razumeli smo se.
Možda imam kancer. Možda i nemam, a možda i ne znam, a možda ću ga dobiti, a možda i neću, moje dete, moja deca, ja ili neko meni drag, blizak, poznat, nepoznat, neko.
A možda ćete i vi, a možda i nećete.
Svejedno.
Mislite o tome dok se spremate da čiste savesti i mirne duše krenete na ponižavajuće plaćen posao na kojem će na vaše ‘moje dete je bolesno’ najčešći odgovor biti ‘tvoj problem’.
U Srbiji ljudi misle da ne treba da ti čestitaju kada rodiš dete sa Daunovim sindromom
Dodaj komentar