telep ubistvo
Foto: 021.rs
Magazin Novi Sad

Zabrane mu prilazak, a on priđe i ubije troje ljudi macolom!

Jutrošnja vest o trostrukom svirepom ubistvu u novosadskom naselju Telep po milioniti put je pokazala da Zakon koji treba da spreči porodično nasilje na funkcioniše u praksi.

Jer imamo još troje mrtvih, Mirjanu (31), Branislava (63) i Nadu (57) za čije se ubistvo sumnjiči Goran Janković (37) iz Veternika. On je muž Mirjane koja je pre samo desetak dana prijavila nasilje u porodici kada je Goranu i izrečena hitna mera zabrane prilaska do 12. juna. Mirjana se tada sa dva maloletna sina vratila kod roditelja u porodičnu kuću.

Ovo nije prvi put da su se Jankovići razilazili zbog porodičnog nasilja. Uz prijavu za nasilje, Goran je imao i prijavu zbog ilegalnog držanja oružja. To je kao da se alarm upali dva puta, baš glasno, i dva puta se uperi jako svetlo u lice čoveka poznatog identiteta sklonog nasilju i nelegalnom nosanju oružja, a država ne odreaguje adekvatno. Prečula ili ogluvela, kako god.

Ubistvo se dogodilo jutros oko osam časova i to pred očima sinova od kojih je stariji (deset godina) nakon što je Goran pobegao, pozvao ujaka: „Tata je ubio mamu, dedu i babu!“.

Kako prenose mediji, Goran je suprugu i njene roditelje najverovatnije ubio macolom udarajući ih do smrti u glavu. Policija još uvek traga za njim.

Neefikasnost hitne mere „zabrana prilaska“ ogleda se u činjenici da onaj kome je izrečena može nonšalantno da priđe i ubije. Posle toga više ništa nije važno, u zatvor će svakako da ode. Nema tri života, a deca su ostala bez majke, babe, dede i sad preostaje da se vidi kuda sa njima, kod koga, kako… kako sa traumama za dalji život.

Stastika je poražavajuća, svakog meseca je između 1.700 i 2.000 novoprijavljenih slučajeva nasilja, što znači da bi trebalo da bude oko 1.700 individulanih planova zaštite žrtve, a njih je prema rečima Tanje Ignjatović, psihologa u Autonomnom ženskom centru između 1.100 i 1.400 što znači da je oko 300 žrtava ostalo bez plana zaštite.

Ako imate nasilje u porodici, Zakon predviđa sledeće:

Nakon što prijavite nasilnika, policija bi TREBALO da reaguje i izrekne hitnu meru zabrane prilaska žrtvi i da u roku od 24 sata obavesti tužilaštvo koje u narednih 24 sata mora da ODLUČI da li se hitna mera zabrane prilaska žrtvi produžava na period od 30 dana. Ceo slučaj bi TREBALO da bude razmatran na grupi za koordinaciju i saradnju kojom upravlja zamenik javnog tužioca, a sastancima te grupe moraju da prisustvuju nadležni policajac i predstavnik Centra za socijalni rad. Ta grupa ima OBAVEZU da izradi individulani plan zaštite žrtve. Ako se proceni da će nakon nasilnikovog povratka kući bezbednost žrtve biti ugrožena, ona mora biti sklonjena na sigurno mesto.

Nažalost, praksa pokazuje da su neke žene smrtno stradale uprkos svim merama zaštite, jer se nasilnik neretko nakon isteka zabrane prilaska ili nakon 30 dana provedenih u zatvoru ponaša još gore i nasilje tada često eskalira.

Ovo potvrđuje i nedavno ubistvo Snežane M. iz Užica koju je ubio njen suprug Goran samo dan nakon isteka hitne mere zabrane prilaska žrtvi.

U Austriji, na koju se Srbija ugledala prilikom donošenja zakonskih rešenja, postoje centri za nasilnike gde se sa njima radi i psihosocijalni tretman. U Srbiji nažalost ne postoji mogućnost da svaki nasilnik po izlasku iz zatvora dobije svoj socijalnog radnika.

Prošle godine je 30 žena izgubilo život u porodičnom nasilju.

Ovo je ozbiljan problem kom se izgleda teško može stati na put iz milion razloga.

Jedan od tekstova koji se povodom trostrukog ubistva na Telepu pojavio u medijima ima naslov „Na fejsbuku su izgledali kao srećna, nasmejana porodica“.

Ljudi nikako da shvate da nasilje ne mora da pokaže svoje lice tako jasno da ga svi vide, dok se ne dogodi. Onda obično idu ovakvi komentari „Pa kako to, izgledali su tako srećno“ ili „On ubica? Nemoguće, uvek nam se fino javljao sa osmehom na ulici“.

Fejsbuk je laž. Baš kao i osmeh, često.

Zašto ljudi misle da potencijalne ubice treba da šetaju unaokolo sa macolom, namrgođeni, nevaspitani, bučni i drski?

Ne moraju. Mogu se smejati više od bilo koga drugog i kačiti fotografije na fejsbuk radosnije od svih koje ste ikada videli.

Uostalom, praska je pokazala da čak i kad ljudi iz najbliže okoline jasno vide i čuju nasilje (dakle nije skriveno iza osmeha i ljubaznosti), oni ne reaguju. Iako se ono može prijaviti anonimno, prema rečima koordinatorke Sigurne kuće Vesne Stanojević, okolina najćešće ćuti i ne reaguje na njega.

Velika tuga današnjice slila se u ženu, majku, koja nema adekvatnu zaštitu nadležnih institucija. Čak i kad skupi hrabrost da prijavi nasilje, slabe su mere koje nju i decu mogu zaštiti od nasilnika.

Često društvo usmerava svetlo u ženu, ne u muškarca. Njena prevara se teže guta, njena odluka da ga napusti, njena odluka da ne ćuti, da uperi prstom u njega, da odvede decu, da proba od nule. Ako je u svemu tome ne sputa društvo svojim sočnim osudama, sputaće je bivši muž, na ovaj ili onaj način.

Ponekad, tačnije prečesto, biće zaustavljena smrću.

Što me biješ kad te volim? Mislite o tome dok okrećete glavu na pogrešnu stranu

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

1 Comment

Klikni da komentarišeš

  • Posle saznanja o ovom uzasu (ne prvom), pala mi je na pamet ideja kako resiti problem zabrane prilaska. Volela bih da mi se javi neko od IT-evaca ili iz policije.