‘Za koga glasati’ je postalo vrlo teško pitanje. Pravimo se da verujemo ljudima koji žive od slatkorečivosti

Izbori u Srbiji dolaze u vreme velike političke nestabilnosti u čitavom svetu, pod pritiskom nestašice osnovnih životnih namirnica, nesagledivih posledica na energetsku stabilnost Evrope, pa čak i potencijalnim nuklearnim sukobom NATO-a i Rusije.

Na kartu straha i lekovitog mira i stabilnosti igra i vladajuća stranka kako bi poslala poruku građanima da je najbolje rešenje po državu ako na snazi ostane ‘status quo’.

Ekološki protesti, Rio Tinto, kovid propusnice, niske plate, sveukupni porast cena i zagađen vazduh teme su koje su prisilno pale u drugi plan, iako se činilo da će upravo na ovim pitanjima vlast izgubiti sigurnu većinu.

Nezadovoljstvo nije nestalo, ali je strah od golog opstanka ponovo nadmoćan, te se bilo kakvo drastično talasanje i radikalni zaokret vidi kao pretnja po državnu stabilnost.

Prethodnih nedelja nije mali broj onih koji su mišljenja da se izbori moraju odložiti u ovakvoj situaciji jer će različite interesne grupe, iznutra i spolja, želeti da utiču i instaliraju svoje ljude kako bi donosili odluke i menjali geostratešku odrednicu Srbije.

Čak je i inače vrlo oholi predsednik Srbije u poslednjih nekoliko meseci postao dobri Samarićanin koji se u svojim javnim nastupima svojski trudi da izbegne teške reči, vređanja i često neosnovane optužbe na račun političkih protivnika, aktivista i poljoprivrednika iz Dobrinje i Pranjana. Tu ulogu je prepustio partijskim kolegama na čelu sa Orlićem, dok su gotovo svi ministri utihnuli u ovoj izbornoj kampanji.

I Vučić zna da postoji ogroman potencijal opozicionih glasača koji bi u nedelju 3. aprila mogao da načini iznenađenje i ugasi njegovu desetogodišnju bajku. Osim što postoji određen broj apolitičnih, čini se da sve više ima i onih koji nisu jasno opredeljeni kome će pokloniti svoje poverenje. Znaju da su protiv Vučića i SNS-a, ali ne znaju šta će sa tim nezadovoljstvom.

Kome, dakle, dati blanko poverenje u situaciji kada osim izlaska na ovakve izbore nema drugog načina da se nešto u državi promeni? Ponovo smo u istoj prokletoj situaciji praveći se kako verujemo u predizborna obećanja ljudi koji žive od slatkorečivosti.

Pitaju me ovih dana prijatelji i rodbina za koga ću glasati. Najednom je to postalo vrlo teško pitanje i većina ljudi iz mog okruženja preko noći je postala neopredeljena. Svi su saglasni kako se na izbore mora izaći jer druge alternative nema, ali kome dati glas u situaciji kada nikome ne verujete zaista nije laka odluka.

Mislim da ću provesti dobrih pola sata gledajući u izborne liste za Beograd i parlament, kao i u imena predsedničkih kandidata dok ne poslušam svoj unutrašnji instinkt pomešan sa svim stavovima, izjavama i ponašanjima kandidata u prethodnim godinama. Znamo ih sve vrlo dobro. Nažalost, dodao bih. Znamo da od njih ništa dobro ne smemo očekivati, pa neka se potrude da pozitivno iznenade i opovrgnu tvrdnje kako su svi isti. Deluje, ipak, da su nas ponovo uhvatili u poznatu zamku – biraj manje zlo.

Da li pokloniti glas Ponošu, Biljani Stojković, Bošku Obradoviću, Milošu Jovanoviću ili Branki Stamenković? Sudaraju se u meni razum, dečije emocije, inat, strepnje, neizvesnosti i strah šta će učiniti i na koji način će bilo ko od ovih kandidata u meni sutra buditi ljutnju i bes zbog nekih odluka sa kojim se duboko neću slagati. Govorim sebi i drugima da je i crni đavo bolji od Vučića, Vulina, Stefanovića, Zorane i Ane Brnabić.

Ponoš je predstavljen kao kandidat koji ima šansu za drugi krug i koji bi možda mogao da predstavlja upravo stabilnost i jedinstvo u slučaju da preuzme funkciju. Profesorka Stojković kandidat je zeleno–leve koalicije i jasno drži građanističku liniju od koje su se mnogi udaljili zbog pojedinih stavova koji se po pravilu ne smeju razlikovati od onoga što dolazi iz zvaničnog Brisela.

Boško Obradović ponovo igra na kartu Rusije, držeći distancu od Đilas – Jeremić koalicije. Podrškom koju je dobio od doktora Nestorovića očekuje da će prikupiti većinu glasova ideološke desnice, onog tradicionalističkog dela koji geopolitički naginje Rusiji i ljudima koji su bili skeptični prema vakcinaciji i najčešće suludim epidemiološkim merama u protekle dve godine.

Branka Stamenković još jedna je žena na listi predsedničkih kandidata. Predstavlja blok Suverenista i njenom radu i javnom delovanju se ne može mnogo toga zameriti. Njihov je hendikep slaba medijska vidljivost jer ih nema čak ni na navodnim opozicionim TV kanalima.

Miloš Jovanović uglavnom pravnički odmerava svaku svoju reč. Predstavlja koaliciju NADA i još jednu desnu opciju na ovim izborima. Evidentno je da desnica apsolutno dominira u trenutnoj ponudi.

Beograd može da trpi i početnike kakvi su Ne davimo Beograd jer ko je Vesića poznavao „ni pakao mu neće teško pasti“.

Za parlament se valja odrediti prema jasnim stavovima aktera, a tema je u proteklom periodu bilo na pretek. Čini mi se da ću tu i samog sebe iznenaditi izborom, nadajući se da će odabrana lista preći cenzus kako mi se ruka ne bi osušila ukoliko bačeni glasovi odu mahom na naprednjačku vodenicu. Od početka kampanje je primetno kako opozicija najmanje insistira na ovom frontu, očekujući najviše prvenstveno od beogradskih izbora, pa nešto i od predsedničkih pod uslovom da Vučić dobije manje od 50 odsto u prvom krugu.

Parlament je osmišljen kao kuća naroda, svih opcija i stavova, kanal komunikacije kroz koji se amortizuju društveni nesporazumi i umiruju usijane glave, ali poslednjih godina degradirao je do statusa javne kuće. Voleo bih da se varam, ali ne mogu se oteti utisku kako je cilj u parlamentu samo preći cenzus i biti „oštra i konstruktivna opozicija“ Srpskoj naprednoj stranci.

Zaista nema pravog saveta kako, za koga i zbog čega glasati, ali je neupitna činjenica da je izuzetno važno da ogromna većina građana zaista izađe na ove izbore i glasa po sopstvenoj savesti.

Ucenjenima želim da skupe mrvu ličnog dostojanstva i povrate osećaj slobode makar u nedelju 3. aprila. Batinašima da poljube istetoviranu ikonu i krst oko vrata kako bi osetili mio i zaboravljeni dodir iskonskog hrišćanstva, da ostave ljude na miru i da ih ne maltretiraju i prisiljavaju da glasaju u pravcu kako im ruke i vrat savijaju. Zagledane u Zapad ili Istok da poljube svoje parče zemlje i Srbiju stave na prvo mesto, a sve nas da budemo ljudi i poštujemo ono najvrednije što demokratija poseduje, a to su slobodni izbori.

Pantelijin testament je poput Ustava Srbije. Svako ima svoj lažni primerak i neko bi zaista morao da preuzme ulogu Pavla Vujisića i pravni poredak postavi na mesto koje mu pripada, uz nezaobilaznu poruku političarima od lakovernih građana.

„U vas deco, sve zajedno, nemam nimalo poverenja. Žao mi je što ste moji, a ne deca nekog mog neprijatelja. Ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško pasti.“