Magazin

Vuk Drašković i Žarko Laušević bili su prijatelji 30 godina: „Satima smo vodili filozofske razgovore…“

vuk-draskovic
Foto: Printscreen

Vuk Drašković i Žarko Laušević bili su prijatelji 30 godina. Družili su se gde su im život, sudbina i okolnosti dozvoljavale, a poslednji put čuli su se svega nekoliko dana pre nego što će nas slavni glumac zauvek napustiti u svojoj 63. godini.

Drašković je o Lauševiću i odnosu koji su imali pričao otvoreno, a iz svake njegove reči videlo se divljenje i poštovanje.

– Postojala su dva Žarka Lauševića. Jedan do 1993. i drugi od 1993. pa evo do poslednjeg dana njegovog života. On je napisao: „Rođen sam 1960, a umro sam 1993. godine.“ Umro je, dakle, te godine kada su vandali, huligani, u ime odbrane srpstva predvođeni nekim političarima, sveštenicima srpske crkve, upali u JDP i na prostački način prekinuli predstavu „Sveti Sava“, jer se njima nije sviđalo kako je Žarko Laušević igrao Svetog Savu.

Predstava je prekinuta, uzalud je Žarko pokušavao na toj predstavi da pominje, da preklinje da pogledaju predstavu. Oni su došli da je prekinu pre nego što su je i videli. Nije vredelo. Onda su usledile užasne pretnje smrću, likvidacijom, i pod dejstvom tih pretnji, čak i po nagovoru policije koja je preozbiljno shvatala te pretnje, a bilo je to vreme zla, kad se ubijalo, on je nabavio pištolj i taj će pištolj koji mesec kasnije da opali u Podgorici i da dvojicu ljudi liši života.

I Žarka samoga da liši života, prema njegovom sopstvenom priznanju. Od 1993. godine, on živi život jednog velikoga mučenika. Veliku patnju, veliki bol, koga se nikada, nikada, ni u zatvoru, ni posle zatvora, ni u izbeglištvu u Americi, ni po povratku iz Amerike, nije mogao da oslobodi – počeo je Vuk gostujući u emisiji „Kec na jedanaest“.

– Ja sam bio prijatelj sa čovekom i sina sam mu krstio, koji je bio glavni dirigent tog vandalizma u JDP. Bio je podpredsednik stranke koju sam ja vodio. Posle toga što se desilo, grom je udario u naše prijateljstvo i nikad se ono sastavilo nije, niti će se sastaviti.

Taj čovek je od te 1993. nikada nije ispuštao iz usta Žarka Lauševića, koristio je sve prilike da ga vređa na jedan primitivni način. Čak je, nekoliko dana pred Žarkovu smrt, dok se on bolan rastajao sa dušom u bolnici, on je na televiziji sa nacionalnom frekvencijom tako primitivno i prostački nasrnuo na Žarka i nazvao ga, kako ga je uvek nazivao, nacionalnim izdajnikom.

E, u tome je naša tragedija, kada doline tako primitivno i prosto obaraju i ruše vrhove. A, vrlo malo, kao narod, imamo vrhova, a previše dolina – ispričao je Drašković.

– Nas je ta tragedija, nesreća, to zlo koje se dogodilo 1993. u JDP i posle toga njemu, zbližilo. Postali smo, zaista, veliki prijatelji. Po izlasku iz zatvora zapala ga je centralna uloga u mom romanu „Nož“, Alije Osmanovića, družili smo se posle snimanja.

Posmatrao sam dva Žarka. Onog pred kamerom, kao Aliju Osmanovića, i Žarka kad izađe ispred kamere, jednog divnog i plemenitog čoveka, punog bola, koji mu je senčio lice. Voleo je da se smeje, da šale priča, ali od te 1993. godine on se nikada nije nasmejao čisto, i osmesi su mu bili osenčeni tugom i bolom koji je nosio u sebi – istakao je Vuk, prenosi Telegraf.

– Veliki književnik je bio, kojeg opet naši mali književnici nisu hteli da priznaju, i nije jedini koga neće da vide – dodao je.

Oni su se viđali i u Americi, gde je Žarko Laušević dugo živeo. Ili preživljavao.

– Živeo je jako teško, bavio se svakakvim fizičkim poslovima da bi preživeo. Družili smo se najčešće kod njega u jednom stanu koji je na ostrvu Ruzvelt Ajlend. To su socijalni stanovi. Tu smo satima vodili razgovore… Filozofske, religijske…

Ponajmanje o politici i tome što je njega bolelo, što nije krio, ali ja ranu nisam hteo da mu diram, da je povređujem. Sjajne je večere spremao. Kakav je on kuvar bio… Doajen našeg glumišta, sjajan pisac, slikar, šahista, mislilac…

Ta tragedija od 1993. je od njega napravila filozofa i mislioca, sa jednog drugog sprata je posmatrao život i mnoge tajne koje mi, kad smo raspojasani, u slavi, ne uviđamo.

Ne uviđamo da je ovaj svet, kakav god da je, sazdan od naizgled nepomirljivih suprotnosti. Jedna bez druge ne mogu. Ne može dan bez noći, bol bez đavola…

Ne može da postoji ljubav bez mržnje. Mržnja je tačka poređenja za samu ljubav, da bi pokazala svoju superiornost – istakao je Vuk.

Ko je bio bolji u šahu, zanimalo je voditelja.

„Otišao je iz bolnice da dosnimi „Kalkanske krugove““

– Bolji je bio on, mada mu to nikad nisam priznavao. Poslednji naš duel koji smo imali dobio je ubedljivo. Za šahovskom tablom smo zaista bili kao na frontu. Ja ne volim da gubim, on ne voli da gubi. Zadnji put me je zaista dobro smlatio i željno sam iščekivao revanš…

Desilo se sa njim šta se desilo, nije to bilo doba za revanš. Mada, da sam ga tražio, on bi ga pružio, mada ja nisam hteo u tim okolnostima da zakazujem revanš. Kako da ga zakažem, kad je on bio sav u bolovima… On je u bolovima snimao celog „Ruskog konzula“.

Mislim da je i „Kalkanske krugove“ snimao bolestan, ali bio je tvrdoglav. Na svoju štetu. Nikada nije hteo da nešto počne, a da ga ne završi. Pa neka košta koliko košta. On je, po snimanju „Ruskog konzula“ otišao u bolnicu, ali je nekoliko scena ostalo nedovršeno.

Ali, jednog dana kada mu je bilo bolje, on je rekao lekarima: „Uopšte me ne interesuje, ja idem da dosnimim „Kalkanske krugove““. I otišao je iz bolnice. Neverovatna tvrdoglavost u njegovoj odlučnosti, da ono što je počeo mora da dovrši – kazao je Drašković.

Na pitanje koju njegovu knjigu je Žarko najviše voleo, Vuk je rekao:

– Voleo je on sve moje knjige i da se moglo, kao što se nije moglo, igrao bi rado mnoge likove iz drugih mojih romana. Eto, „Ruskog konzula“ je odigrao. Nije mu se dalo da prisustvuje premijeri, a premijera će koliko čujem biti u februaru. To je moj roman o Kosovu. Ja sam to nazvao Trilijada – „Nož“, „Molitva“ i „Ruski konzul“. Zarko je odabrao da igra baš ruskog konzula. Oba.

Laušević je pisao i pesme, a čast da pročita neke od njih imao je upravo Drašković.

– Pročitao sam nekoliko njegovih pesama i sjajne su… Sve što je on napisao je sjajno. Pesme spadaju u žanr koji se teško može prepričavati. Mislio je i o ljubavi, o smislu, besmislu, mržnji, o nebu, sudbini… Ima nekih stvari koje se ne mogu prepričati. Zarko je upravo tako pisao. „Godina prođe, ali dan nikad“… Koji je to naslov… – oduševljeno je govorio Vuk o svom prijatelju.

Govorio je Vuk i o tome što je Žarko poslednjih godina imao mnogo uloga.

– Žurilo mu se, strašno, jer on je petnaest godine bio odvojen od onoga za šta je živeo. Iako je, u nekom smislu umro te 1993. godine, živeo je za svoje uloga. Petnaest godina je bio odvojen ne samo od filma, pozorišta, nego i od zemlje koja ga je rodila. Kada se vratio, mnogo mu se žurilo da nadoknadi propušteno. Dugačak je spisak filmova samo koje je u poslednje vreme igrao… – rekao je Vuk.

Cetinje u njemu videlo se u svemu što je radio.

– On je valjda na devetom spratu stanovao u tom soliteru, trebalo je i da se dođe do lifta… Kad god bih mu telefonirao iz hotela iz kojeg bih odsedao: „Žare, krećem“, on bi čekao ispred solitera i ispraćao na način koji polako nestaje u našem narodu, a koji se poštovao, to je domaćinska tradicija.

On je u sebi nosio to Cetinje, duh Cetinja! Sva Srbija govori sada, odjednom su se setili kosovskog zavjeta, epa… Pa sav je napisan na Cetinju, sve je na ijekavici. Pa, nije slučajno tu Njegoš progovorio i nije slučajno Žarko Laušević tu rođen i tu progovorio – kazao je Drašković.

„Vuče, biće dobro…“

Na pitanje kada su se poslednji put čuli, Vuk je kazao:

– Bogami, nekoliko dana pre njegovog odlaska… Samo nekoliko dana. I, neverovatno, samo što sam izgovorio „Žare…“, odgovorio je: „Vuče, biće dobro“.

Kako kaže Drašković, nijedno ostvarenje u kojem je igrao Laušević ne bi bilo to što jeste, bez njega.

– Nema „Heroja Halijarda“ bez Žarka. Nema nijednog filma u kojem je igrao, bez njega. Ima ga, ali to ne bi bilo to. On je bio noseći stub, on je dominirao. Neverovatno, recimo, kod Šotre u „Aleksandru od Jugoslavije“, on Cetinjanin dobija da igra Cetinjanina Kralja Nikolu. Maestralno!

Tako maestralno da sam ja gledajući u jednom trenutku pomislio „ovo je Nikola… Ovo je kralj Nikola“. Mogao je tako ubedljivo da igra prosjaka, skitnicu, i kralja – sa divljenjem je rekao Vuk.

Pričao je i o Žarkovoj ljubavi i dobročinstvu prema ljudima oko sebe.

– Mnogo je više ljudi koje je on voleo, od onih koji su voleli njega, jer i među onima koji su ga voleli… A to je opet svojstveno njemu, naročito u branši njegovoj, bilo je dosta i zavisti, jer je uvek zavist okrenuta prema bližnjem. Pilot zavidi pilotu, lekar lekaru, pisac piscu… – rekao je.

Za kraj, Drašković je istakao i da je Lauševiću jedna od neostvarenih želja bila da igra Pavla Karađorđevića.

– On je to želeo. Pominjali smo to. Recimo, niko ne bi mogao tako da odigra Kneza Pavla Karađorđevića, najvećeg tragičara u našoj istoriji. Ali, eto… – istakao je Vuk na kraju neostvarenu želju Lauševića.

Toma Fila nakon vesti o smrti Žarka Lauševića: „Njegovo pismo je najveća uspomena koju čuvam“

script type="text/javascript" src="//delivery.r2b2.io/get/luftika.rs/generic/in-media">
20 Shares
Share via
Copy link