U trenucima kada majka u agoniji moli državu za lečenje šestomesečne ćerke, srpski Robin Hud fudbalerima obećava milion evra

Srpski Robin Hud, reinkarnacija Tita u pokušaju, predsednik Srbije i verovatno uskoro najveći trener u istoriji Srbije Aleksandar Vučić u ispraćaju fudbalera u Portugal na meč kvalikacija za Svetsko prvenstvo obećava premiju od milion evra ako se vrate sa tri boda.

U obraćanju reprezentativcima, poput učitelja, prosvetitelja i selektora nad selektorima rekao je da ne može da kaže da idu da igraju već da pobede.

Njemu je bitna samo pobeda i lično zadovoljenje megalomanske potrebe da bude najvažnija osoba u univerzumu. Na to se svodi i hijerarhija SNS politike i društva koje za svoje pohlepne žudnje i grade.

A gde je socijalna politika u celoj priči?

Kako je bilo majci šestomesečne Vanje Malović kada je videla kako se njen predsednik ponaša u trenucima kada ista ta svota od milion evra nedostaje za hitno lečenje njene ćerke kojoj taj novac znači život?

Žena koja se nalazila u beznađu i agoniji par dana pre toga je iznela potresnu ispovest i molila za pomoć sve građane Srbije. Javno.

Epilog, umesto kod Vanjine majke, predsednik je kao od šale otišao do fudbalera, a državni aparat se oglušio na njene molbe i suze kao pravi ekonomski tigar.

Ili možda sveznalice nisu čule da je pomoć hitno potrebna a o tome bruji cela javnost? Ipak, da nema para ne možemo da poverujemo.

Podsetimo, famozni slogan kaže “ZA NAŠU DECU”. Pridodat mu je i sufiks “1. Aleksandar Vučić” što je za predsednika najvažnija stvar na svetu i doživotni životni san.

Ispovest Vanjine mame

U srceparajućem, emotivnom, gorkom i potresnom javnom govoru Vanjina mama je molila narod i državu za pomoć:

– Dragi ljudi ne postoje reči kojim vam se možemo dovoljno zahvaliti za svu pomoć, podršku i donacije upućene za lečenje naše Vanje. 13. novembra Vanja puni šest meseci i to je vreme do kad bi po mišljenju stručnjaka Vanja trebalo da primi svoj lek. Taj dan dolazi i strah me je. Strah me je šta posle toga, jer sva je prilika ako ovako nastavimo mi taj novac nećemo prikupiti. Fali nam više od milion evra – rekla je ona i dodala:

– Ne mogu vam opisati strah u kojem živimo. Strašno je da znate da vaše dete sledećeg jutra može izgubiti moć gutanja ili disanja. A to njeno progresivno i teško oboljenje donosi. Zato vas molim, hitno pomozite. Svi dobri ljudi, privrednici, država, grad Beograd, preklinjem vas kao Vanjina majka, pomozite mom detetu da preživi – preklinjala je očajna žena.

U međuvremenu je Vučić široke ruke fudbalerima za golove obećao ono što je šestomesečnoj bebi značilo život.

Ovako su reagovali građani:

Znaš @avucic do juče je jedna majka molila dobre ljude Srbije za pomoć za svoje dete, dok si ti, danas, fudbalerčićima obećao milion za pobedu. I rekla bih ti sram te bilo, ali tebe roditelji nisu naučili da se postidiš, mali, nesrećni čoveče.

— Ksenija (@XeniaKsenija) November 12, 2021

Do juče su se građani Srbije mučili da SMS porukama sakupe 2.500.000 evra za lečenje male Vanje. Dok Vučić prebogatim fudbalerima lagano obećava 1.000.000 evra za pobedu u fudbalskoj utakmici. 🙏

— Amfetaminolohije (@amfetaminolohie) November 12, 2021

Kakva bi fora bila da fudbaleri pobede i proslede milion u neki fond za bolesnu decu.

— Nikola Jovanovic (@PeckoPivo) November 12, 2021

Nikakva fora u tom trenutku.

Pitanje je za čiju decu?

Krenimo ispočetka. Pobediti nekog u svojoj srži znači dovesti nekoga do bede. Jedni se raduju drugi tuguju zbog gubitka ili poraza.

Šta jedan demokratsko izabrani predsednik traži sa fudbalerima osim ako nisu osvojili recimo, svetsko zlato? Nema pametnija posla?

Čije pare obećava ljudima koji su, svaki od njih, već multimiloneri i materijalno su obezbedili svojih narednih pet pokolenja?

Svaka čast njima, oni su sigurno i pomogli maloj Vanji. Mr Robin razbacuje naše pare, koje bi potrošili na i za našu decu.

I potrošili smo ih, Vanja je sada dobila svoj lek. A u Srbiji su od dolaska naprednjaka na vlast mnoge porodice dovedene do ivice bede i gole bede.

Najmlađi se razboljevaju i sve je više bolesne dece kojoj je pomoć neophodna i hitno potrebna. Za život.

Vlast gradi puteve, mostove, zgrade niču kao pečurke, ulaže se u saobraćajnu, građevinsku infastrukturu, industrijske pogone i fabrike, a zašto?

To je ono što će oko i prosečan um prvo da uoči i reći radi se nešto, ide na bolje. Bolje je.

Šta se krije iza svega?

Predsednik se hvali dovođenjem stranih investitore, a ne kaže kolika je visina subvencija koja se sliva upravo u džepove stranaca. Niti čije parcele se poklanjaju.

U redu, nije on zadužen za sve – ali se ponaša kao da jeste. Uz to, on je šef države i njegov “pečat” na kraju odlučuje, za mnoga pitanja.

Posebno u Srbiji gde se ljudi oko njega pogubiše kao guske u magli.

Zašto sredstva nisu preusmerena malim privrednicima i iskorišćena za porast plata, više i više. A pre svega, zašto nije uloženo u socijalnu politiku? Mnogo, mnogo više.

Građani se udružuju, pomažu koliko mogu i osnivaju fondove. Tu se najjasnije vidi da države, nema.

Vlastodršcima ulaganje u takve stvari ne donosi nikakav profit, tako se ne udvara svetskim silama, tako se onemogućava oponašanje malog boga i status primadone koja planduje na ekranima i kreira atmosferu kao da je najvažnija osoba u univerzumu.

Tako se upumpani novac ne izvlači na najjednostavniji način kao kroz pomenute sektore. Tako se celo stanovništvo, osim državnog sektora i horde SNS “akademika” dovodi u iluziju da je sve u redu.

Kada se zagrebe površina, sve je trulež i privid koji je na nogama od paučine. A u nju smo zapleteni svi.

Zašto su maltene svi ugovori podvedeni pod tajno? Stranci ne dolaze da daju ili poklone nešto, hoće jeftinu radnu snagu.

Ceo državni aparat koji je sve navedeno u ovom tekstu sproveo je kula od karata koja će se urušiti tik pored “Beograda na vodi” – pa će “ruševine” i “krhotine” izaći na videlo.

Mnogi strani investitori su već uzeli novac i otišli.

Ali, doći će nova tura takvih da ovaj narod još globi. Manifest vlasti je jednostavno kao fatamorgana, ništa se od nje ne razlikuje, osim što ćemo se oporavljati narednih 40 godina. To je srž razloženog slogana “ZA NAŠU DECU”.

Ovo je tužno

Isti taj predsednik kao šef države je umanjivao zaslužene doprinose penzionerima koji su radili 40 godina za ovakve naslednike.

Zato što možda daje našoj deci, što bi nesumnjivo bio odgovor? Odgovor do kog ne može niko da dođe?

Predsednik koji ne dozvoljava novinarima da mu postavljaju pitanja koja mu se jednostavno ne dopadaju i nisu unapred fingirana?

Činjenica je da je penzija, više od polovine ukupnih penzionera, manja od 20.000 dinara – da bi im sad ono što im pripada vlastodržci davali na “kašičicu”, prividno.

I njih je i predsednik obmanuo, jer usamljena bakica u kolicima na primer ne zna da su cene drastično porasle i da njenih 150 evra penzije ne može da pokrije osnovne troškove.

To prećutkuje dobar čovek, koji neće da joj kaže da mleko ili ulje ne pokriva sumu od 100 dinara kao do pre par godina kada je mogla sama da se snabde.

Ali, on joj dostavlja namirnice iz prodavnice svaki dan. Sreća je da baka ne zna, jer bi joj se zdravstveno stanje mnogo pogoršalo.

Možete da se slažete ili ne, kao i sam predsednik. To je legitimno, ali zašto se onda bavite politikom ako niste sposobni i spremni da podnesete kritiku koja za cilj ima da vas podstakne na bolje?

Postoji negativna i pozitivna kritika, ona je sastavni deo politike bila i biće, a to ova vlast ne zna.

A političara i ljudi, ima i boljih. Uvek će i biti. Izaberite ih.