Pogledala sam snimak na kom kandidat za predsednika Srbije Aleksandar Vučić na mitingu u Čurugu prekida govor i silazi sa bine da bi proverio kako je ženi kojoj je je pozlilo u publici.
Malo pre toga kao da je počeo igrani film sa glavnim glumcem Alekom, visokim, stasitim junakom mekog srca koji je došao da kaže okupljenim ljudima (statistima) da će sve biti u redu i da ih čeka svetla budućnost. To je bio uvod, zatim je došlo do zapleta kada je starijoj gospođi pozlilo. Alek mekog srca je odmah prekinuo govor i rekao da se ženi pomogne, obraćajući se okupljenim ljudima kao svojima (što i jesu): sklonite malo taj transparent da mogu da prođu, ima li lekara, dajte brzo nekog lekara, ima ovde i ovih mojim momaka (?!) to će oni da reše, Kole vidi to, sve će da bude dobro. A onda je sišao sa bine, prišao gospođi koju su smestili na stolicu, proverio da li je dobro i vratio se na binu. I to je to. Kratkometražni film “Čurug productions”.
Bez zajebancije, bilo mi je žao žene. Ko zna kako se tu našla, da li zato što voli Vučića ko sina rođenog ili po nekoj direktivi, u oba slučaja malo mi je žao nje. U tim godinama, zapravo u svim godinama, politički mitinzi jeziva su stvar. Okej, dobiju vodu, sendvič, sednu u klimatizovan autobus, onda stoje, tapšu, slušaju, ali realno toliko je starih ljudi bilo tamo, da sam očekivala da neko umre prirodnom smrću.
Obuzme me svaki put u predizbornoj kampanji neka odvratnost, odjednom nas svi vole, sve nam obećavaju, svi su puni jebenog razumevanja, pipaju ljude po ramenu, glade ih ko odane pse, glade kravu, konja, glade dečicu, svi se silno brinu za nas. Svi, ne samo Vučić. Ali on je doktorirao glumu na temu samilost.
Kada sam gledala taj snimak iz Čuruga osetila sam ogroman besmisao. Okupili se njegovi da mu tapšu, da rašire jebeni transparent koji su crtali ostrašćeno dve noći ili tri, naguralo se starih ljudi koji ga vole, zaista ga vole i on to poput svakog političara koristi, odlično koristi. Upaljeni zorom autobusi, smešteni ljudi koji su prethodno pozivani, štiklirani, date im zastave, naoštreni na aplauz.
Kako je ovo mučno.
I kako je mučno gledati tu opsesivnost prema Vučiću.
Ispod vesti da je sišao sa bine zbog starice kojoj je pozlilo, nanizali su se komentari: On je naš junak. Rodila ga majka za sve. Živeo naš precednik! Nema medalje koju ne zaslužuje. Doktor svih nauka. Kralj. Prvo čovek, a onda precednik, bravo Aco!
Na mitingu SNS u Čurugu pozlilo ženi pic.twitter.com/Rvqe4nfpZm
— Pluton (@Pluton45873221) March 13, 2022
I slični komentari sa istom porukom: Živeo! I uvek istim C umesto DS. Precedniče mili.
Plaši me ovolika opsednutost, zaposednutost, kako god. Plaši me kad neko predsednika voli ko sina rođenog, kada se zbog njega braća posvađaju, komšije, sin i otac, kada odlaze na mitinge poluživi (ili mrtvi) da na klecavim kolenima daju podršku Aleksandru umesto da heklaju ili pecaju sa unukom ili okopavaju bašticu dok sa tranzistora svira muzika.
Plaši me ovolika briga za svakog građanina, tu smrdi nešto. Dramaturške pauze, silaženje sa bine u stilu Supermena, unošenje u ulogu “neshvaćenog predsednika koga napadaju, a on sve voli i sve bi samo grlio i o svima brinuo”.
Bolesno je.
I sasvim sam sigurna da će biti još bolesnije. Jer kad uđeš u ulogu onda film nema kraja.
Sva g*vna isplivala su na površinu kad je Severina izgubila starateljstvo
Dodaj komentar