Predsednik Srbije Aleksandar Vučić gostovao je u jutarnjem programu TV Prva gde je između ostalog govorio i o potencijalnoj eksploataciji litijuma, rekavši da je odustajanje od projekta „Jadar“ i saradnje sa kompanijom Rio Tinto najveća greška koju je napravio u periodu svoje desetogodišnje vladavine.
„Neznalice koje su izmanipulisale javne mnjenje“
On je mnogobrojne profesore, aktiviste i obične građane nazvao „neznalicama“ koje su izmanipulisale javno mnjenje.
– To sebi ne mogu da oprostim, što sam dozvolio da neodgovorni tipovi koji su dobili ogroman novac spolja da oslabe Srbije, unište Srbiju i u to su uključile sve neznalice ovog sveta o prljavoj tehnologiji – kazao je predsednik Vučić.
„Ja ne mogu da verujem šta smo sebi uradili, ali da promenite moje mišljenje ne možete“, rekao je on u svom dobro poznatom maniru.
Dok deo opozicije i dalje traži izglasavanje trajne zabrane iskopavanja litijuma na teritoriji Srbije, predsednik je i za njih imao jasnu poruku.
– Tom bi trebalo staviti ludačku košulju, zato što se odrekao 100 milijardi, zato što se odrekao zapadne Srbije i zato što će ona da nestane. Nadam se da će za pet ili 10 godina da bude neko pametan, jer ne postoji nijedna zemlja u svetu koja se toga odrekla – nedvosmilen je Vučić.
Na novinarsko pitanje da li će se možda nastaviti sa tim projektom, predsednik Srbije odgovorio je odrečno te rekao kako se on ništa tu ne pita.
„Nit me ko slupa, nit me ko pita“
– Ne nastavlja se ništa. Ja govorim šta mislim, nit me ko sluša, nit me ko pita… Trebalo je da bude najbolja zaštita životne sredine, onako kako je u Nemačkoj, Španiji urađeno. Da se odreknete toga, to ludilo samo kod nas postoji – prokomentarisao je Vučić.
Iako se navodno odustalo od pomenute saradnje, ekološki aktivisti sa terena javljaju da Rio Tinto i dalje kupuje parcele u dolini Jadra te da iza svega stoji pokušaj vlasti da prevari sopstvene građane.
Mnogi su se već umorili od ekoloških tema, što je zabrinjavajuće uspešna taktika zainteresovanih interesnih grupa, ali među zasićenima za zdravlje i opstanak naroda i prirode nije aktivista Dragan Petković.
„Branim otadžbinu od države“, ovako Dragan biranim rečima opisuje svoj aktivizam.
On je na svom Fejsbuk profilu napisao nekoliko redova u kojima se pita šta to čini državu, odnosno da li se to narodu, teritoriji i vlasti priključuje i četvrti, ne tako osnovni, element državnosti – multinacionalne korporacije.
Odgovor dezavuisanom predsedniku
Smatramo da njegovu objavu vredi preneti u celini jer je suština upravo tu. Da li zaista klizimo ili već živimo taj korporativni fašizam, u kom je profit kompanije daleko iznad interesa države, iznad zdravlja i opstanka stanovništva? Glavno je i vrlo bolno, gotovo otrežnjujuće pitanje – da li moćni kapitalisti drže u šaci predsednike država i vlada?
„Šta je vrednije, ono šta je na površini ili u zemlji? Po zakonima, sve pronađeno u zemlji, na dubini pedeset centimetara, deset gore ili dole, pripada državi i njeno je vlasništvo.
Po političkim teorijama, pretočenim u Ustavne i zakonske norme, državu čini trojstvo – teritorija, stanovništvo i organizovana vlast.
Znači, vlast je samo deo ključne komponente državnosti, jer bez ljudi nema ni nje, te vlasti, ni teritorije.
Kako onda ta, organizovana, vlast tretira vrednosti ako joj je bitnije ono u zemlji od nadzemnog – ne u funkciji dobrobiti stanovništva već radi zadovoljstva „izabranih“ pojedinaca i zadovoljstva multinacionalnih kompanija, loše prikrivenih plaštom investitorstva!?
Ponudom maštarije o električnim, za malo i letećim, automobilima onima koji sve teže mogu da sebi priušte osnovne životne potrepštine?
Prodajom magle stanovništvu koje ionako sve više vidi vazduh koji ga okružuje?
Nuđenjem utopije ljudima koji će u sve većoj meri u, na žalost, bliskoj budućnosti razmišljati da li piju vodu da utole žeđ ili da skrate svoj životni vek?
Ili je cilj da se državno trojstvo pretvori u kvartet, priključenjem besomučnih eksploatatorskih kompanija konstituentima države?
Šta je vrednije, ono šta je na površini ili u zemlji?
Ipak, čovek ostaje najveće bogatstvo, makar i kada je zaveden, jer postoji šansa da progleda. Zato, nešto jako smrdi ali oseća se i miris…“
Nije na odmet razmisliti o ovim rečima i shvatiti gde se i kako u današnjem vremenu brani otadžbina. Ona se brani u šumi, po planinskim vrhovima i livadama, brani se i na ulici, a ako zatreba ponovo i na auto-putu.
Dodaj komentar