Vozači – deficitarno zanimanje, za koje nema dovoljno radne snage, uprkos tome što zarada može da stigne i do 120.000 dinara mesečno. Sve je više šofera koji odlučuju da rade i zarade u inostranstvu.
„Činjenica je da naši vozači idu preko, u zapadne zemlje, i traže posao tamo. Mi ne mislimo da je tamo bogzna koliko bolje. Vi tamo dobijate iscrpljujuće rute, a nije toliko veća plata“, kaže Milan Luketić iz Saveza vozača Srbije.
On dodaje da je u Srbiji prosečna plata vozača, po ugovoru, 70.000-80.000 hiljada, ali na to dolaze i bonusi za noćni rad, za rad subotom i nedeljom, pa plata premaši i 120.000 dinara.
„Vozači kada čuju da je tamo plata 1.700 evra, on ostavi posao ovde i ode u Nemačku i Švajcarsku“, objašnjava Luketić.
„Edukacijom i razgovorom možemo da privolimo vozače da ostanu ovde“, veruje Luketić.
Saobraćajne škole širom zemlje svake godine „izbace“ oko 1.000 novih vozača, dok potrebe tržišta zahtevaju još dva puta toliko osoba sa vozačkim dozvolama C i D kategorije. Njih je u Srbiji, prema rečima Gorana Aleksića, generalnog direktora Poslovnog udruženja drumskog saobraćaja „Srbijatransport”, između 90.000 i 100.000. To i jeste razlog zašto je posao vozača već dugi niz godina deficitarno zanimanje u Srbiji, a iz godine u godinu ta slika je sve izraženija. Nije dovoljna ni zarada veća od 1.000 evra.
„Toliki novac mogu da zarade iskusni vozači koji rade u jakim domaćim kompanijama koje imaju razrađen posao u inostranstvu, dok su u unutrašnjem saobraćaju zarade niže. Ipak, osnovni problem je u tome što je pristup profesiji vozača veoma skup. Konkretno, da biste dobili dozvolu da upravljate kamionom ili autobusom potrebno vam je od 2.500 do 3.500 evra, što odvlači ljude od ovog posla, a uz to je i dobijanje dozvola proces koji traje veoma dugo“ kaže Aleksić, a prenosi Infostud.
Na njegove reči se nadovezuje penzionisani vozač Dejan Mandić, koji podseća na još jedan značajan uzrok manjka profesionalnih vozača, a na koji mnogi ne obraćaju pažnju.
„Znam da će mnogima zvučati čudno, ali jedan od razloga zašto u Srbiji nedostaje vozača je i taj što više ne postoji obavezan vojni rok. Dok je postojala ta obaveza, godišnje je solidan broj vojnika dobijao dozvole za C i D kategorije i po ‘skidanju’ iz vojske nastavljao da se bavi tim poslom, a danas su svi prinuđeni da sami plaćaju auto školu, koja nije ni malo jeftina“ počinje priču Dejan Mandić, koji je 30 godina bio profesionalni vozač kamiona pre nego što je, zbog zdravstvenih problema morao da se penzioniše u 60. godini.
Kao neko sa toliko iskustva sagovornik portala Nova.rs ističe da posao vozača u staroj Jugoslaviji i ovaj danas, gotovo da ne mogu da se porede.
„Vozio sam i gradski autobus, kamion i šleper, više sam proveo na drumu nego kod kuće i za te tri decenije uspeo sam da se skućim i obezbedim sebe i naslednike, a moje kolege koje danas voze to teško mogu da učine. Posao vozača više nije cenjen, plate su male, uslovi rada veoma loši, dok ni vozila nisu u baš savršenom stanju. Od nas se očekuje da budu pravi profesionalci i voze po propisima, a u Srbiji ne postoji elementarna kultura u vožnji.
Niko neće da propusti gradski autobus da se uključi sa stanice, obilazi se i sa leve i sa desne strane, na putevima vlada potpuni haos. U zemljama zapadne Evrope to nije tako i zato je tamo mnogo lakše voziti. Uz to, da bi ovde vozeći kamion zaradio tih famoznih 1.500 evra ne smeš da imaš prazan hod ni jedan jedini dan, a svakako moraš da voziš u inostranstvo, pa ti je onda lakše da odeš u Nemačku ili Belgiju i voziš iste rute za mnogo više novca – ističe Dejan.
Penzioneri „ubijaju“ cenu rada
Svaki vozač C ili D kategorije mora da ima CPC licencu (Sertifikat obavezne kompentencije, koju izdaje Auto-moto savez Srbije, a za čije su sticanje potrebna 23 radna dana, odnosno 140 sati, što je još jedna značajna stavka.
Po zakonu u Srbiji gradski autobus ne mogu da voze osobe ispod 24 godine, a uslov su i dve godine voženja kamiona ali s druge strane, njime mogu da upravljaju penzioneri, što je prema mišljenju Slavka Radojičića iz firme Transprodukt ozbiljan problem u ovoj branši.
„Mali broj mladih ljudi želi da sedne za volan gradskog prevoza jer primanja nisu preterano velika, a odgovornost je ogromna. Konkretno, satnica je oko 330 dinara i ukoliko želite da zaradite između 70.000 i 90.000 dinara vi morate da vozite više od devet sati dnevno, što je izuzetno opasno. Razlog zašto je satnica tako niska je taj što se ovim poslom bavi veliki broj penzionera kojima je to dodatan prihod i oni pristaju na nižu cenu rada.
Autoprevoznicima to odgovara i na kraju ispaštaju oni kojima je to osnovno zanimanje, pa nije ni čudo što veliki broj mojih kolega odlazi u inostranstvo“, kaže Radojičić, koji trenutno vozi turistički autobus na međunarodnoj liniji.
Odavno ljudi više ne odlaze samo zbog novca. Ljudi ne žele da žive tu gde te mediji konstantno prave budalom, poslodavci ponižavaju, a država ne postoji. Ljudi žele da za porez koji plaćaju zapravo imaju prava na zdravstvo i sve ostalo što se podrazumeva u civilizaciji. Ako ne zbog sebe, ljudi ne žele na im deca odrastaju u ovoj sredini gde je razum davno rekao doviđenja, gde se konstantno živi na ivici novih ratova i sukoba. Sve ovo ne mogu da zamene pare.
Daju oni tebi 120000 platu… ali za te pare da koristis 3 kartice, da sva pravila krsis, rad 16 sati bez ikakvog odmora…itd Hvala i dovidjenja. Nije sve u parama.