Podne je, a ja već pišem o Vinku koji je izrešetao suprugu Julijanu pa presudio sebi u mestu Starčevu, sinoć nakon krsne slave. Komšije kažu, jer komšije uvek imaju šta da kažu, da su oboje radili u inostranstvu, Vinko se zatim vratio, a Julijana je ostala da radi. I eto ljudima povoda da pišu da ju je ubio zbog ljubomore, dajući savete kako se ponašati u slučaju da te žena vara.
Primetili ste, nema šta, da naše društvo buja (faza klijanja je odavno prošla) iz nasilja fizičkog i psihičkog kao najplodnijeg tla. Sve se rešava batinama, metkom, nožem, benzinom, kiselinom. Ne preuveličavam, radim kao novinar, pratim svakodnevno vesti, znam šta puni crnu hroniku. Šavovi nikad čvrsti popucali su skroz i kolektivno nam je potrebna pomoć, da ne bismo u bliskoj budućnosti ubijali ljude ili sebe kao dobar dan.
Može vekna hleba?
Naravno.
Bam!
Ode pekara u vis.
“A bio dobar čovek, ko bi rekao!”
Niko ne bi rekao, jer je krajnje vreme stiglo da shvatimo da dobrota nema veze sa dijagnozom. Ne moraš da budeš zao da bi se reklo da ćeš dići sebe i pekaru u nebo. Ne moraš da budeš ni konfliktan. Možeš da budeš fin, kulturan, ćutljiv a da jednog jutra iz džepa izvadiš bombu i razneseš sve u pekari.
Zašto ovo pišem? Jer razmišljamo kao da smo u srednjem veku, a živimo u 21. koji se zahuktao i melje, ne staje, a mi nikako da uhvatimo korak, nepripremljeni smo, svakodnevno puštamo u glave na stotine informacija, skrolujemo, ne kapirajući da je svaka od njih izvršila neki uticaj na nas.
Pa i ova vest o užasnom zločinu u Starčevu na mene.
Sve je dostupno, u glavama su kante za smeće, iz njih ne može da nikne cvet samo da izjuri neka pacovčina puna zaraze. A sa glavom punom pacova pravdaš ili činiš nasilje.
Nakon vesti da je mama iz Obrenovca muvaricom tukla dete od dve godine, zabrinjavajući je broj onih koji su stali na njenu stranu, a napali nas koji udaranje muvaricom ne smatramo vaspitnom merom. Da li to znači da je vaspitna mera i kad muž “malo ćušne” ženu jer nije na slavi recimo zamenila pepeljare na vreme ili je dodala njegovom kolegi polupraznu činiju sa kupusom, a rekao joj je, lepo joj je rekao “da bude na visini zadatka”. Pa pošto nije bila, malo će je vaspitati šamarom, kad gosti odu.
Niko nikog ne sme da vaspitava šamarima, sa malo po guzi ili užasnim psihičkim maltretiranjem. Ali kako da tome naučimo svoju decu, kada ih tučemo ponavljajući im: Ja sam tebe rodila, a ne ti mene! Ili jednako popularno: Zapamtićeš me.
Vesti su nam pune nasilja, ubistava, užasnih maltretiranja žene, dece, starijih.
Čitaju se kao da se to dešava negde tamo, na Novom Zelandu, kao da je neki film, kao da nije stvarno, a jeste,
toliko je stvarno da možda baš ti sutra dobiješ batine, ili budeš raznesen u pekari, ili izboden nožem jer si pogledao u pravcu u kom “nisi trebao da gledaš”, jer si ostala pet minuta duže na poslu, ili promenila nijansu ruža, ili rekla da želiš razvod,
stvarno je, toliko da nam se deca ubijaju, skaču s mosta, tuku po školama, nose noževe, jer su nesigurni, nezadovoljni, uplašeni, zbunjeni, puni besa koji ne umeju da kanališu,
jer živimo u mreži, upetljani u crnu hroniku, razne Marjanoviće, Zadruge, Careve, Dalile, jutjubere, izoperisane starlete, fotošopirane devojke koje ponavljaju šta je must have, must have, must have, reklamirajući proizvode od kojih treba da budemo lepše, preplanije, zgodnije, podignute zadnjice, manjeg nosa, uradi ovo, probaj ono, ne jedi ovo, to je opasno, to može, vidi Maldivi, vidi mi guzicu, vidi šampanjac, vidi tatin auto, vidi muž kako me voli, vidi, vidi, vidi, trljam ti nos, utatatata,
i kreće pucanje zbog ogromnog pritiska, moranja, moranja, priča, vesti, pacova u glavi.
…
Važna napomena: Specijalna bolnica “Dr Laza Lazarević” iz Beograda ima mobilnu aplikaciju koju za početak možete da skinete, besplatno. A onda kada je otvorite dobićete informacije koje vam mogu pomoći ukoliko osetite da vas pritisak melje. Da ne želite da živite. Da vam je sve besmiselno.
Dodaj komentar