Ona je akademska slikarka, ali i mnogo više od toga – borac kakav se retko sreće, umetnica koja se za život borila – stvarajući. Viktoria Tamaši Babić nedavno je u galeriji “Art” otvorila izložbu koja nije puko predstavljanje novih radova, već svojevrsna hronologija neizvesne bitke za goli opstanak.
Nekoliko slika s ove izložbe, kojoj je dala simboličan naziv “Tok”, nastale su nedugo posle buđenja iz sedmodnevne kome u istambulskoj klinici Adžibadem“, kada je, nakon što je dobila novu jetru, drugu po redu, došlo do komplikacija. Situacija je bila tim teža i složenija jer Viktoria nema svoje bubrege – ovi organi su joj ranije transplantirani, i to ne jednom, već dva puta.
Život između operacija i kontrola
Njena svakodnevica se, otkad zna za sebe, sastoji od odlazaka u bolnice, operacija i kontrola, ali ova četrdesettrogodišnja žena nije dozvolila da joj to omete životne planove. Viktoria je završila Likovnu akademiju, magistrirala, udala se, i s presađenim organima rodila svog Nikolu, danas momčića koji pohađa sedmi razred.
Prva dijaliza – u osmoj godini
Bilo joj je samo pet godina kada je osetila prvi simptom – nesnosan svrab. Ustanovljeno je da ima policistične bubrege, urođeni poremećaj koji je tokom tri naredne godne toliko uznapredovao da je jedini spas bila dijaliza.
Viktoria je dva puta nedeljno morala da odlazi u Beograd, na Dečju kliniku u Tiršovoj, jer u Novom Sadu sredinom osamdesetih nije bilo veštačkog bubrega za decu. Veliki broj izostanaka iz škole nadoknađivala je vredno učeći kod kuće i u knjižici je uvek imala sve petice.
Beg od surove stvarnosti
– Ne, nije mi najteže bilo to što sam morala da ležim među svim tim cevčicama, iz kojih se čuo neprijatan šum nalik klokotanju. Moja najbolnija uspomena na detinjstvo povezana je sa činjenicom da zbog fistule na ruci, preko koje aparat čisti krv, nisam smela da se igram sa svojim vršnjacima – kaže Viktorija koja je utehu nalazila u crtanju i slikanju.
Bio je to beg od stvarnosti koja je, malo-pomalo, postajala sve surovija.
Nije samo bubreg, već i jetra
Mlada pacijentkinja odmah je stavljena na listu za transplantaciju, a rezultati analiza pokazali su da je najpogodniji donor majka Katarina. U tadašnjoj Jugoslaviji još se nisu izvodili takvi zahvati pa je operaciju u Tiršovoj, bez dinara naknade, izveo britanski hirurg, profesor Bjuik. Novi Viktorijin bubreg odmah je profunkcionisao, ali svrab nije prestao, štaviše, postao je još jači. Ponovna ispitivanja otkrila su novu dijagnozu i konačno je ustanovljeno zašto je koža svrbi toliko da je češanjem napravila na stotine sitnih ranica. Otkrivena joj je urođena fibroza jetre, narodnim jezikom rečeno, propadanje tkiva, i bilo je pitanje vremena kada će taj organ prestati da funkcioniše.
Na sve to, počeo je da joj otkazuje i presađeni bubreg, pa je opet morala na dijalizu u Tiršovu, i to tri puta nedeljno. Već tada su znali da će novi donor biti tata Tibor, a
pripreme za transplantaciju bile su uveliko u toku, kada se ispostavilo da će Viktoriji biti potrebna nova jetra.
Pokušaćemo, ali…
– Tokom osamdesetih, Jugoslavija je bila članica “Eurotransplanta”, a to znači da se mogao dobiti organ iz bilo koje zemlje, ali i da su se transplantacije, koje se tada nisu obavljale kod nas, mogle izvoditi u nekoj od evropskih klinika. Sve o trošku socijalnog osiguranja. U pariskoj bolnici “Neker”, gde je krajem 1989. godine trebalo da mi se presadi bubreg, saopštili su da nikada nisu istovremeno transplantirali i jetru, i da su u celoj Evropi do tada izvršena samo dva takva zahvata. Probaćemo, rekli su… – seća se Viktoria teških trenutaka.
5 najboljih ilustratorki regiona kojima se istinski divimo
Hepiend do daljnjeg
Septembra 1990. godine, pozvali su je u bolnicu i počele su pripreme za rizični zahvat koji je trajao dvanaest sati.
– Probudila sam se posle punih 36 sati, a moja jetra i bubreg još nisu proradili i bilo je veliko pitanje da li će se to upošte desiti. Srećom, funkcije su im se uspostavile i posle nekoliko meseci vratila sam se kući, ali ubrzo sam morala nazad u Pariz jer sam počela da odbacujem organe. Ipak, sve se dobro završilo, uspeli su to da srede, pa sam konačno mogla da se vratim normalnom životu – priča Viktoria, koja je u vreme rizične transplantacije imala samo četrnaest godina. Čim se malo oporavila, nadoknadila je propušteno gradivo u školi, da bi potom upisala srednju umetničku, pa Akademiju, i sve je, zajedno s magistraturom, završila s briljantnim ocenama.
Njen Atelje “Matisse”
– Osećala sam se dobro, bila sam puna energije, pa sam 2001. godine otvorila Atelje “Matisse”, radionicu u kojoj i dan-danas držim časove crtanja, slikanja, vajanja, modnog dizajna, izrade nakita i kostimografije. Uz to, moja majka podučava zainteresovane polaznike krojenju i šivenju. Među našim učenicima ima onih koji žele da se oprobaju u likovnom izražavanju, ali mnogo je više učenika koje spremamo za prijemni u srednjoj umetničkoj školi i na Akademiji. Veoma sam ponosna na to što nam je prolaznost više nego dobra – ističe naša sagovornica.
Nikola je kruna ljubavi
Svog budućeg supruga Gorana Babića upoznala je 2004. godine, u vreme kada se gotovo pomirila s tim da nikada neće zasnovati porodicu. Venčali su se posle dve godine, a ubrzo je na svet došao Nikola, krupan i zdrav dečak, koji je danas trinaestogodišnjak.
U trudnoći su se izgubile i najsitnije tegobe koje su se povremeno javljale, Viktoria tvrdi da nikada nije bila tako zdrava i srećna kao u tih devet meseci. No, posle porođaja javile su se infekcije žučnih puteva, zbog kojih je neprestano bila na antibioticima.
Trka s vremenom
Pre tri godine dobila je vrlo jaku upalu žuči i jetra joj je naglo popustila. Jedino rešenje bila je nova transplantacija i predloženo joj je da ode u Istanbul, kod profesora Remzija Emiroglua, jednog od retkih hirurga na svetu, koji presađuju jetru sa živog donora. Ali, gde pronaći osobu koja ima odgovarajući organ? Fond je odobrio sredstva, čekala ju je soba u bolnici, ali donora niotkud.
A vreme je isticalo, jetra je bila pred kolapsom…
Sofija je njen anđeo
Sticajem okolnosti, čula se sa Sofijom, svojom sestrom od tetke, i požalila joj se na veliki problem, ne sluteći da u tom trenutku razgovara sa budućim donorom. Shvativši da Viktorijin život visi o koncu, Sofija joj je, svesna svih rizika po sopstveno zdravlje, ponudila deo svoje jetre. Ispostavilo se posle pregleda da je pogodan donor i sestre su se uskoro, zajedno s Viktorijinom majkom Katarinom, u novembru 2017. godine obrele u Istanbulu.
Operacija je trajala ukupno jedanaest sati i Sofija, kojoj je odstranjeno dve trećine jetre, već posle devet dana otpuštena je iz bolnice, dok je Viktoria zbog problema sa zastojem žuči ostala do marta. Nesebičnoj sestri, kojoj se jetra brzo regenerisala, zahvalna je do neba: “Ona je moj heroj”, kaže ganuto.
Život o koncu
Na kontrolu u maju 2018. godine, otišla je s jakom infekcijom ešerihijom koli, koja je bila ozbiljna pretnja tek presađenoj jetri. Pala je u komu, a lekari su majci Katarini, koja je danonoćno bdela pored kreveta svoje jedinice, rekli da nisu sigurni da će se izvući. Dvanaest dana kasnije, Viktoria je ponovo dokazala da je čudo nad čudima. Otvorila je oči i posle desetak dana zatražila da joj se donesu boje i štafelaj.
Izložba u holu bolnice
Ali, njenim mukama nije bio kraj… Morala je da čeka da se naprave stentovi koji će obezbediti normalan protok žuči čiji je zastoj mogao izazvati fatalnu infekciju i prestanak jetrenih funkcija. Nije gubila vreme: napravila je nekoliko desetina slika pa je u holu bolnice napravila izložbu. Priključio joj se Nikola, koji je u Istanbulu, dok je bio mami u poseti, nacrtao mnoštvo tabli sa stripovima.
Doktor Emiroglu dobio je na poklon dva platna svoje pacijentkinje, ostali lekari i sestre po jedno, a osoblje se hrabroj pacijentkinji zahvalilo – tortom. Viktoria se vratila kući sa deset svojih radova koji su bili “inicijalna kapisla” za predstavljanje u galeriji “Art”.
Uživa u svakom trenutku života
Od izložbe holu klinike “Adžibadem” prošlo je tačno dve godine. Ako se izuzmu problemi s oticanjem žuči koji, uprkos stentovima, nisu nestali, Viktoria je dobro. Veliki deo vremena posvećuje svom Nikoli, vredno radi s polaznicima radionice “Matisse” i uživa u svakom trenutku svog života. Letos je sa sinom i mužem putovala italijanskim primorjem, sledeće godine planira da ode još dalje, za nju, posle svega. ne postoje ni granice ni ograničenja.
Kako je momak iz Užica ostvario srpski san da zarađuje „napolju“, troši kući i odmara kad hoće
Dodaj komentar