Hrvatska književnica Vedrana Rudan ponovo se vratila na mesto „događaja”: u Atelje 212 gde su pre tri dana počele probe njenog dela „Dabogda te majka rodila” u dramatizaciji i režiji Tatjane Mandić Rigonat. Premijera se očekuje tokom marta 2020. na sceni „Mira Trailović”.
Vedrana Rudan dobro je poznata srpskoj kulturnoj javnosti, ali i publici Atelje 212 na čijoj je sceni „Petar Kralj” (2003. godine) takođe u režiji Tatjane Mandić Rigonat postavljena dramatizacija njenog romana „Uho, grlo, nož”.
– Naravno da se osećam uznemireno. Moja prva predstava „Uho, grlo, nož” postigla je ogroman uspeh, to je bilo 2003. godine kada su i Hrvatska i Srbija bile na vrhuncu neprijateljstva. Sada smo, nadam se malo bliži.
Prvi sam pisac koji je probio barikadu između dve države, bila sam opterećena i kao pisac i kao građanin neke neprijateljske zemlje.
Širi noge, maco! Jeb*š trud, talenat i obrazovanje!
Međutim Seka Sablić i Tanja Mandić Rigonat su učinile čudo, tako da se meni čini da je ta predstava „Uho, grlo, nož” pokazala onima koji su je gledali, odnosno koji su čitali moju knjigu da nisu svi Hrvati ustaše i da postoji možda neka druga opcija u Hrvatskoj sa kojom Srbi mogu da razgovaraju, kaže Vedrana u intervjuu za Politiku.
Mašta je najveći saveznik pisca. O čemu maštaju vaši junaci u predstavi „Dabogda te majka rodila”. Zbog čega oni pate?
Mislim da u knjizi „Dabogda te majka rodila” junaci ne maštaju. Oni se jednostavno bore sa životom, ne vide baš neki izlaz. Ovo je knjiga o borbi za preživljavanje, a ne o nadi.
Žive iz trenutka u trenutak. Isto tako smatram da svako ko živi i pati, neki piju u ovoj knjizi, drugi su zaljubljeni u pogrešne osobe.
Neki žive život onakav kakav nisu zamišljali, neki pate jer umiru, drugi jer ne razumeju ljudske muke, dakle, svi pate. Ipak, ovo je knjiga o nadi i ljubavi.
Položaj žena u društvu je vaša večna tema. Zašto je odnos majke i kćerke tabu? Zašto žene ćute o tom odnosu?
Sve manje ćute, a to jeste bio tabu. Međutim, kada kažem žene, govorim o svetskim ženama, a ne o ženama u Srbiji ili Hrvatskoj, ipak one malo pomalo rastu i daju sebi pravo da progovaraju o svom, često najvećem neprijatelju, a to je majka.
I kroz razgovor o toj temi one vide da taj njihov najveći neprijatelj, možda i nije neprijatelj, možda je samo sapatnica.
Pričama o odnosu majke i kćerke se lečimo. To gledam u svom najbližem okruženju, godinama sam ratovala s majkom, onda je moja kćerka ratovala sa mnom, sada moja kćerka ratuje sa svojom kćerkom, a konačno se kćerka i ja razumemo.
Kćerka razume majku tek kad postane majka kćerke.
Šta znači biti slobodna žena, budući da tvrdite da ste jedna od retkih te vrste? Koja je, danas, naša ženska „mera za meru”?
Slobodnih žena nema, kao što nema ni slobodnih muškaraca. Žene su samo malo manje slobodnije od muškaraca jer im oni ograničavaju slobodu.
Muškarcima opet slobodu ograničavaju njihovi vlasnici. I muškarci i žene su roblje, naravno, kada govorimo o običnim ljudima.
Žene su, prema mom mišljenju, danas najveći robovi: mi smo predmet, rupa, umetnute grudi, nokti, trepavice… Mi smo nešto, nismo neko.
Od kada sam rođena nikada tako nešto nisam videla i to je zastrašujuće, kada razmišljam kakva budućnost čeka moju unuku. Dakle, kada sam kazala da sam slobodna žena, očigledno nisam bila pri sebi.
Beograd je reklo bi se „vaša šolja čaja”. Nedavno smo vas gledali u televizijskoj emisiji tik pored predsednika Aleksandra Vučića? Kakvi su vam utisci?
Još nikome nisam odgovorila na to pitanje, iako je, navodno tu emisiju gledalo milion četiristo hiljada ljudi. Sudeći po tom broju, to bi trebalo da bude moj najveći televizijski uspeh ako govorimo o gledanosti.
Nisam toliko glupa da pomislim da su tu emisiju ljudi gledali zbog mene, gledali su je zbog Vučića. Za Hrvatsku je Vučić četnik, bez diskusije. Kada govorim o Hrvatskoj, govorim o političarima, o medijima koji prate te političare.
Za jedan deo Srbije Vučić je heroj, za drugi deo je neko koga treba skloniti. Mislim da je Vučić predsednik koga je normalnim putem teško maknuti, ali tu je Amerika koja će dati vetar u leđa opoziciji.
U Srbiji ne postoji opozicija, makar ne onakva kakva bih ja želela da postoji i u Hrvatskoj, dakle neki novi mladi pošteni ljudi, bez mrlja iz prošlosti.
Toga nema ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj, Vučić će još dugo biti predsednik i šef Srbije, ako se ne umeša Amerika, a ona će se definitivno umešati.
Međutim, Vučiću tu još pomaže Kina, kao i Rusija, i naravno ne bih volela da se nađem u njegovoj koži. Emisija je bila bez cenzure, jer je to bio moj uslov da nastupim.
Kakav je utisak na mene ostavio? Pa, uživo mi izgleda bolje nego preko medija, možda se i varam.
Niste imali baš mirnu karijeru. Bez zazora progovarate o temama o kojima se često ćuti. Koliko ste zbog toga trpeli?
Nimalo, niti sam imala s tim problema jer uvek kada nastupam i radim, delujem u skladu sa sobom, prema tome to me smiruje i opušta.
Problema nisam imala, osim otkaza, ali svaki otkaz je zapravo moj uspeh. Dakle, to znači: otišla sam na neko bolje mesto.
Došli smo do tog apsurda da nas nijedan užas ne zaustavlja i ne opominje… Gde vidite izlaz iz naših nagomilanih problema?
Ne vidim ga. Kada kažem da ne vidim izlaz, to se ne odnosi samo na Srbiju i Hrvatsku, ne vidim izlaz za svet. Moćnici se igraju sa sudbinom zemlje i to je sada opšte mesto.
Pretpostavljam da će zemlju uništiti tih deset ili petnaest ljudi koji njome vladaju i tu mi obični ljudi ne možemo ništa.
Šta očekujete od drugog kruga predsedničkih izbora: Zoran Milanović i Kolinda Grabar Kitarović u Hrvatskoj?
Ništa posebno. Ko god da pobedi, nije moja opcija. Glasala sam za Radničku frontu, dakle za mladu ženu Katarinu Peović koja predstavlja radnike i obespravljenu klasu.
U Hrvatskoj je prema izlaznim anketama osvojila 1,11 odsto glasova, dakle toliko ljudi misli poput mene.
Ovo dvoje koje su u igri niti misle poput mene, niti ja mislim poput njih. Potpuno mi je svejedno ko će pobediti.
Dodaj komentar